Izgleda da se „moralne“ pridike, koje su zemlje Evropske unije decenijama unazad držale ostatku čovečanstva, vraćaju Uniji kao bumerang. Eksperti UN su saopštili da je u belgijskim institucijama rasna diskriminacija protiv Afrikanaca „endemična“ i da bi Belgija trebalo da se izvini za zločine počinjene tokom kolonizacije Konga, kao i da plati reparacije.
Belgijski premijer Šarl Mišel izjavio je da je zbunjen preliminarnim izveštajem eksperata Ujedinjenih nacija, mada su akcije Belgije u Kongu dugi niz godina kritikovane kao jedan od najgorih primera „kolonijalnog zlostavljanja“.
Predavač na fakultetu za medije i komunikacije Zoran Ćirjaković smatra da će izveštaj eksperata EU imati određeni uticaj u Belgiji, zato što je ta zemlja, kao i cela EU, „normativna sila“ i zato neće moći lako da odgovori na pitanja koja izveštaj postavlja. Nije samo reč o reparacijama, već i o nekim formalnim i deklarativnim navodima iz izveštaja, koji će kasnije imati neke implikacije u Belgiji.
„Pitanje reparacija se odavno pominje i ono je u Kongu posebno akutno, zato što ne postoji onaj izgovor koji postoji kad govorimo recimo o Zapadnoj Africi ili o zemljama istočnije od Konga, kao što je Angola, a to je da su u većini drugih slučajeva, na primer u trgovini robljem, aktivno bila uključena i lokalna plemena. Pitanje reparacija u Kongu je manje sporno i teže ga je osporavati iz ugla zapadnih aktera, nego u nekim drugim afričkim zemljama“, kaže Ćirjaković.
Na pitanje zašto zločini Belgije u Kongu nisu nazvani genocidom u izveštaju eksperata UN, Ćirjaković kaže da nije bilo „genocidne namere“, mada i neki zapadni stručnjaci tvrde da to jeste bio genocid. Međutim, reč je o jednom neobičnom slučaju genocida, jer je u velikoj meri počinjen — nečinjenjem, dodaje Ćirjaković.
Što znači da Belgija i pre nje belgijski kralj Leopold Drugi, čiji je Kongo bio lični posed, „svesno i namerno nisu sprečavali epidemije kolere i još nekih bolesti koje su odnele ogroman broj žrtava“.
Broj mrtvih koji su direktno posledica zločina koje su počinili Belgijanci ili snage Afrikanaca pod njihovom kontrolom, zajedno sa preminulim od raznih bolesti u vreme kolonijalizma, procenjuje se između 8 i 11 miliona ljudi.
Kongo je od 1884. do 1908. godine bio lični posed belgijskog kralja Leopolda Drugog, koga su zvali „kopile kolonijalizma“, a posle je postao belgijska kolonija. „Slobodna država Kongo“, kako se zvao privatni posed Leopolda Drugog, izašao je na loš glas zbog izuzetno brutalnog postupanja prema domorocima.
„Belgijanci su razvili jedan mehanizam potpunog ignorisanja zločina u Kongu. Ima jedna jako zanimljiva četvrt u Briselu — Matonge, u kojoj živi veliki broj Kongoležana i tu postoji neverovatan paradoks da Leopold Drugi ima spomenik. Leopold Drugi je najzaslužniji za sve zlo koje se desilo u Kongu, koje je čak i po tadašnjim standardima, s kraja 19. i početka 20. veka, zgrozilo ostale Evropljanine u smislu brutalnosti, neljudskosti i okrutnosti. Istovremeno, on je bio i prosvetitelj, najveći ’heroj belgijske istorije‘ i modernizator i naravno, Belgijanci su skloni da potpuno ignorišu kolonijalni aspekt svoje istorije“, kaže Ćirjaković.
Na sreću, jedan broj crnačkih naučnika, prevashodno iz SAD, analizirao je udžbenike i muzeje u Belgiji i oni su pokazali da je apsolutno sramotan način kako je u srednjim školama predstavljena belgijska „civilizatorska misija“ u Kongu.
I po proglašenju nezavisnosti Konga 1960. godine Belgijanci su se mešali u unutrašnje stvari zemlje na najbrutalniji i najciničniji način, kaže Ćirjaković i dodaje da belgijski oficiri i CIA stoje iza ubistva Patrisa Lumumbe, prvog premijera nezavisnog Konga.
Kao jedan od zločina Belgijanaca u Kongu koji je zanemaren, jeste i taj da je 1960. godine manje od 20 ljudi u državi veličine Zapadne Evrope, koja je tada imala 80 puta više stanovnika od Belgije, imalo fakultetsku diplomu, ističe Ćirjaković.
„Najmoćnija slika iz kolonijalnog Konga su ljudi sa odsečenim šakama. Te zločine su uglavnom kao neku vrstu kazne vršili Flamanci, iz razloga u koje sada ne mogu da ulazim, ali postoji taj oblik brutalnosti i kažnjavanja vezan za istoriju Antverpena. Ako je neko tamo bio, videće čokolade u obliku šake i spomenik u obliku šake u jednoj od glavnih ulica, ali imamo i te monstruozne priče o usoljenim ljudskim šakama kažnjenih ’Afrikanaca‘“, kaže Ćirjaković.
Uz to, poslednji ljudski zoološki vrt, u kome su „bela gospoda“ mogla da gledaju „crne divljake“, zatvoren je u Briselu tek pedesetih godina prošlog veka, što govori o rasizmu Belgijanaca, podseća naš sagovornik.
Ćirjaković, koji je bio u Kongu, kaže da je to izrazito siromašna zemlja u kojoj nema mnogo fokusa na istoriju i sećanje na kolonijalizam, što je karakteristika jako siromašnih afričkih zemalja.
„Imajući u vidu postkolonijalni period za koji su Belgijanci krivi, kao i ’nasleđe‘ koje su ostavili u Kongu, količina zle krvi prema Belgijancima zapanjujuće je mala i u mnogim krugovima društva — zanemarljiva“, zaključio je Ćirjaković.
