Mi živimo u vremenu posle jednopolarnosti. Teza kako je transformacija od jednopolarnog ka multipolarnom poretku počela 2008. godine, a zbog koje se moralo učestvovati u mnogim jalovim raspravama u prethodnom periodu, ovime se potvrđuje. Kao i što se od strane eksperata u Minhenu potvrđuje ocena da trenutno postoje tri pola međunarodnih odnosa — SAD, Rusija i Kina.
Volfgang Išinger je zbog toga zabrinut, naglašava da „obaranje ruku“ između Vašingtona, Moskve i Pekinga može potrajati, pa ćemo biti svedoci „nereda i haosa“ kako na globalnoj pozornici, tako i u regionalnim okvirima. Zato i konstatuje: „Svet je pred dugim periodom nestabilnosti i neizvesnosti“.
Slede spoljnopolitička prestrojavanja brojnih država, otvaranje starih frustracija, ispoljavanje novih ambicija. Zapravo, tome prisustvujemo već punu deceniju. Ilustrativni primeri nabrojanih „tumbanja“ su: Turska, koja iako u NATO-u, strateški sarađuje sa Rusijom kao nikada u istoriji; bujanje raznih separatizama od Centralne Azije do Katalonije; kineski projekat „Jedan pojas — jedan put“… Isto tako, slede uporni pokušaji Indije da dosegne status velike sile, kao i Brazila i Japana da igraju daleko značajniju ulogu u svetskoj politici od današnje.
Taj proces je ireverzibilan. Samozavaravanja gurua neoliberalizma, evrofanatičnih misionara i ostalih apologeta zapadnjaštva kao kraja istorije, da će kriza proći, a svet se ponovo probuditi u starom poretku ostaju zaboravljena. Ispostavilo se, predstavljala su samo kratkoročnu propagandnu aktivnost. Ništa više od toga.
Ono što je tokom skupa u Minhenu posebno zabrinulo ambasadora Išingera i kolege, jeste da EU potpuno nepripremljena dočekuje „epohu suparništva velikih sila“. Iako u Evropi postoje tri aktera sposobna da se uključe na značajno višem nivou u rešavanje tekućih i budućih međunarodnih problema — Velika Britanija, Francuska i Nemačka — i to upravo ovim redosledom, ništa ne ukazuje da će se to i desiti.
„Bregzit“ udaljava Britance od Kontinenta, istovremeno ih usmeravajući ka Sjedinjenim Državama i obnavljanju strateške veze sa Vašingtonom kao u vreme Čerčila. Velika Britanija je u tom okviru mlađi partner, samim tim neće biti ni neke samostalne, originalne strategije, ali taj mlađi partner je i te kako potreban Vašingtonu za ostvarivanje brojnih ciljeva širom sveta, zbog čega će uticaj Londona na definisanje američke, ili tačnije — atlantističke geopolitike — u određenoj meri postojati.
Sa druge strane, Francuska i Nemačka su anemične, bez jasne vizije i bilo kakvog dugoročnog plana, zabavljene rešavanjem tekućih pitanja i ostvarivanjem nekih, u globalnim razmerama posmatrano, ipak skromnih profita. Zato Džordž Soroš izlazi sa paničnim upozorenjem da Evropa „nije svesna situacije“ i da se nalazi u „revolucionarnom trenutku“. Zabrinuto, on u jednoj rečenici pominje: „san jedinstvene Evrope mogao bi da postane košmar 21. veka“.
Kasno Soroš u Evropu stiže! Imajući u vidu prethodno izneto — da je sadašnji trenutak rezultat decenijske transformacije svetskog političkog sistema, Francuska i Nemačka su o svemu morale razmišljati 2008. godine. Svakako, pogrešno je potcenjivati Pariz i Berlin, njihove vojne, političke i pogotovo ekonomske kapacitete, ali isto tako treba imati u vidu da su njihovi suparnici u žestokoj ofanzivi. A suparnici nisu bilo ko, već SAD, Rusija i Kina, uz moguće uključivanje u ovaj proces još i Indije, Brazila i Japana. Plus niza regionalnih aktera sa nezanemarljivim uticajem na evropsku bezbednost poput Turske, Irana, Saudijske Arabije…
Zapravo, kada se iz ovog ugla gleda, jasno je kako se san jedinstvene Evrope već počeo pretvarati u „košmar“. EU nije ponudila svoju viziju budućnosti sveta, svoje uloge u multipolarnom okviru, nije preduzimala odlučne korake kako bi stvarala novi svetski poredak. Bilo je deklaracija i saopštenja, najava i spiskova lepih želja, ali za njima je usledila neverovatna politička pasivnost motivisana strahom od zameranja Sjedinjenim Državama. Sada, kada su to uočili, kasno je za bilo kakve radikalne zaokrete.
Evropa će zato postati jedno od poprišta velike geopolitičke igre kojom rukovode vanevropski akteri. SAD su institucionalizovale Inicijativu tri mora, pokušavajući da za sebe čvrsto vežu države od Baltika do Mediterana.
Istovremeno, (zlo)upotrebljavajući NATO vrše konstantan pritisak na zapadnoevropske zemlje, a podgrevajući krize na Bliskom istoku i Ukrajini praktično nameću listu spoljnopolitičkih prioriteta Francuzima i Nemcima.
Rusija koristi energetiku za jačanje veza ka Nemačkoj, severnomediteranskom pojasu i Balkanu, uz demonstraciju vojne moći kojom pokazuje da je sposobna i spremna braniti svoje interese svim sredstvima.
Kina je formalizovala partnerstvo sa Centralnoistočnom Evropom, pojavljuje se kao sve značajniji kreditor i investitor, ona je sada konkurent EU ne u Africi ili na postsovjetskom prostoru, već unutar evropske carinske unije. Osmišljenog, sveobuhvatnog i sistemskog odgovora EU na sve ovo nema. Iz prostog razloga: EU nema jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku. Usled toga, nema ni jedinstvene percepcije ključnih izazova, rizika i pretnji.
Otuda i anemičnost i konfuzne reakcije, odluke koje su više štetile bezbednosti Evrope, nego što su bile u njenu korist. Otuda i galopirajuća destabilizacija, uočljiva i po horizontali — umnožavanjem sporova članica EU, i po vertikali — akceleracijom političkih sukobljavanja unutar evropskih društava.
Žuti prsluci, Alternativa za Nemačku, Podemos, Salvini, Orban, Kačinjski, to je tek početak, političkih razmirica će još biti, a nasilne demonstracije se širiti.
Drugačiji epilog je teško zamisliv. Suštinski — nepostojanje dugoročnog plana, odsustvo vizije i nedostatak sistemskog odgovora na pritiske iz okruženja, pokazuju da je EU gubitnik, verovatno i najveći, aktuelne transformacije strukture svetskog političkog sistema.
Evropa, po svemu sudeći, neće biti nezavisan pol u novom svetskom poretku, već teritorija koju će drugi geopolitički igrači između sebe deliti, na zone: kontrole, uticaja i penetracije ekonomskih, političkih i kulturnih impulsa. Zbog toga i deo teoretičara već nekoliko godina upozorava da se stanje u Evropi danas, može porediti sa stanjem u Jugoslaviji krajem osamdesetih. Tako se donekle mogu razumeti i ocene i vapaji Išingera i Soroša.
Naravno, razlike između EU i Jugoslavije postoje. Između ostalog, treba podvući da su rezerve zapadnoevropskih država — finansijske, tehnološke i one u ljudskom potencijalu — ogromne, kao i da se radi o državama sa velikim istorijskim iskustvom i nacijama sa dugim narodotvornim procesima. Zbog toga je moguće da sistem još neko vreme funkcioniše po inerciji, čak i ako se sve oko njega raspada. Ali to nije garancija i da će sistem preživeti. Već samo da će se entropija usporiti, a haotični rasplet delimično iskontrolisati.
Zato se, sa velikom pouzdanošću, može tvrditi da građanskog rata, poput jugoslovenskog — neće biti. Ipak, isto tako, sa velikom pouzdanošću, može se i tvrditi da će se cela Evropa suočiti sa krupnim posledicama ostajanja EU na gubitničkoj poziciji u poslednjem prekomponovanju odnosa snaga u svetu.
Više ništa ne može biti isto, „period nestabilnosti i neizvesnosti“ doneće mnogo nesreće, a „košmar 21. veka“ i okolnost da će buduće generacije Evropljana živeti daleko gore nego sadašnje.
Sve je otišlo predaleko. EU kakvu smo do sada poznavali više neće postojati. Točak istorije se više ne može zaustaviti. Treba se spremati za život posle EU. Uz sve posledice koje takav rasplet sa sobom donosi. Ipak, kada stvari posmatramo sa stanovišta Srbije, sasvim sigurno i računajući na neke šanse koje će se otvoriti.
„Košmar“ u centru ne mora značiti i isto toliko dramatične „noćne more“ za periferiju. Destabilizacija EU, bez obzira na sve negativne implikacije, donosi i priliku za novo geopolitičko pozicioniranje i efikasniju odbranu nacionalnih interesa. Naša istorijska iskustva sa Briselom su drugačija nego nekih drugih istočnoevropskih naroda. Samo se za nastupajući „košmar“ treba ozbiljno pripremiti.
Za početak, važno je uočiti u kom smeru i kojom dinamikom se ovi procesi odigravaju. Samim tim i razlučiti realnost od zaglušujuće propagande.
Soroševa Evropa je prošlost. U nekoj novoj, možemo se bolje pozicionirati.
