Pošto ni gotovo pola godine od izbora u Bosni i Hercegovini nisu formirane institucije centralne vlasti, ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici pretio je odlazak u političku krizu iz koje bi bilo gotovo nemoguće da se izvuče.
Izbor Željka Komšića za predstavnika Hrvata u Predsedništvu BiH bošnjačkim glasovima, njegovo insistiranje na učlanjenju BiH u NATO (čemu se pridružio i predstavnik Bošnjaka Šefik Džaferović) kao uslovu za formiranje Saveta ministara, inicijativa SDA kod Ustavnog suda BiH na oceni ustavnosti imena Republike Srpske (RS) uticalo je da se kriza rasplamsa.
Međutim, od pre nekoliko dana stvari su počele da se kreću suprotnim tokom. Prvo su se 10. februara u Mostaru sastali predstavnik Srba u Predsedništvu Milorad Dodik i hrvatski politički lider Dragan Čović. Na sastanku je dogovorena dublja saradnja između Dodikove SNSD i Čovićeve HDZ, a dvojica lidera su pozvala bošnjačke političke lidere na saradnju.
Tri dana kasnije sastali su se Čović i lider najuticajnije bošnjačke stranke SDA Bakir Izetbegović i tom prilikom je saopšteno da je Dodikova SNSD „definitivno partner tih stranaka za formiranje vlasti na nivou države BiH“.
Prema Izetbegovićevim rečima, napravljen je još jedan korak među strankama kada je reč o ulasku u koaliciju na svim nivoima.
Bosna i Hercegovina je ustrojena tako da najjače stranke među tri konstitutivna naroda formiraju koaliciju, koja potom formira centralne organe vlasti.
Na prvi pogled se čini da su strane u sporu napravile ustupke, te da su bošnjački politički predstavnici odustali od usvajanja MAP (godišnjeg nacionalnog programa koji uslov za aktiviranje Akcionog plana za članstvo BiH u NATO) kao uslova za formiranje Saveta ministara.
Iz Izetbegovićevog pristanka na dijalog i formiranje centralnih organa vlasti mogao bi se izvući zaključak da će bošnjačka strana odustati od višegodišnjeg odbijanja da pristane na promenu izbornog zakona, čime bi se sprečio izbor hrvatskog člana Predsedništva bošnjačkim glasovima, kao što je bio slučaj sa izborom Željka Komšića.
Srpsko-hrvatska koalicija u BiH rezultat je konstantnog insistiranja bošnjačke političke elite na unitarizaciji BiH, kao i prenosu nadležnosti sa entiteta na centralne organe vlasti, što sve doprinosi bojazni srpske i hrvatske političke elite od majorizacije.
Stoga, Izetbegovićev pristanak makar na razgovor sa Čovićem, kao i pristanak na učešće Dodikovog SNSD-a (pobednika na izborima u RS na svim nivoima), moglo bi da indicira na to da SDA odustaje od nekih svojih uslova na kojima je do sada kategorično insistirala.
Međutim, sagovornici Sputnjika Milan Sitarski, iz mostarskog Instituta za društveno-politička istraživanja i Miloš Šolaja, profesor banjalučkog Fakulteta političkih nauka, savetuju oprez u ocenama da BiH izlazi iz političke krize.
Do sada je bilo toliko iznenađenja da, kaže Sitarski, ne sme da tvrdi da BiH izlazi iz političke krize. Međutim, naziru se konture vladajuće koalicije koja je posle izbora jedino bila moguća.
„Dosta je tu otezao SDA, zato što se bojao da sâm ili sa još nekoliko manjih stranaka uđe u koaliciju sa HDZ-om i SNSD-om, da od takozvanog bosanskog ili građanskog spektra bude proglašen izdajnikom BiH ili Bosne, kako oni to vole da kažu. Kompromis sa jasno federalističkim snagama na njihovoj političkoj sceni uvek se tumači kao znak slabosti, iako su takvi i Ustav i izborni zakon u svom duhu i takve rezultate proizvode. I nemoguće je napraviti drugačiju koaliciju nego od pobednika unutar svakog od tri konstitutivna naroda“, objašnjava on.
Do skoro je Izetbegović koristio sintagmu da bošnjačko-srpsko-hrvatskom tronošcu nedostaje i četvrta, građanska ili bosanska noga, dodaje Sitarski.
Četvrtu nogu video je u BH bloku, sastavljenog od Socijaldemokratske partije (SDP), Demokratske fronte i Naše stranke.
„On se trudio da ih uvuče u koaliciju po svaku cenu, kako bi amortizovao ili sprečio njihove moguće napade i optužbe za izdaju. Iz nekih svojih interesa oni nisu želeli koaliciju, ali to je možda i dobro, jer bi, ako bi ušli u koaliciju, bilo još teže napraviti kompromis oko izbornog zakona, koji treba ne samo da popuni onu rupu koja se tiče izbora federalnog Doma naroda, nego i da za sva vremena onemogući sindrom Komšić“, komentariše Sitarski.
Prema Šolajinim rečima, dva sastanka održana pre nekoliko dana mogu da se posmatraju kao početak izlaska BiH iz institucionalne krize. Međutim, kako kaže, do izlaska BiH iz institucionalne krize ima još mnogo. Uvek je moguće da neko od igrača izvuče neki argument koji bi stvari mogao da vrati na početak.
Naročito je problematičan položaj SDA, smatra Šolaja. Ova stranka grčevito traži koalicione partnere među bošnjačkim partijama. Međutim, njen koalicioni kapacitet jednak je nuli.
Bakir Izetbegović je, nakon sastanka sa Čovićem, najavio koalicioni dogovor sa SDP-om, kao i dogovor sa drugim strankama: „Cenim da ćemo u prvoj polovini marta imati definisane koalicije“, rekao je on.
Međutim, praksa u BiH pokazuje da verbalne najave često ne znače ništa, kaže Šolaja.
Što se tiče MAP-a, on se kao uslov za formiranje Saveta ministara više ne spominje od posete trojice članova Predsedništva Briselu.
„Očigledno je u EU shvaćeno da je potrebnije da se formiraju institucije, nego da se bave političkim konfliktima i suprotnostima koji se postavljaju kao uslov. Najverovatnije je da su i Komšić, i Džaferović od toga u ovom trenutku odustali i verovatnije će se ići ka formiranju institucija, jer se u EU smatra da je to sada važnije, pa će se u toku funkcionisanja tih institucija raspravljati o putu prema NATO-u“, kaže Šolaja.
Međutim, to što MAP više nije na stolu kao uslov svih uslova, ne znači da u određenom momentu ponovo neće biti upotrebljen kao sredstvo da se stvari vrate na početak, zaključuje Šolaja.
Ipak, politički lideri tri konstitutivna naroda u BiH optimisti su kada se radi o formiranju institucija. Čović najavljuje da će iduće nedelje biti konstituisan Dom naroda entiteta Federacija BiH, a Dodik očekuje da Savet ministara BiH bude konstituisan u narednih mesec dana. I on naglašava potrebu da SDA nađe koalicione partnere, kako bi vlast u BiH bila stabilna.
