Kada bismo nabrajali sve medijske nameštaljke koje su promenile tok istorije u poslednjih trideset godina, spisak bi bio veoma dug. Evo onih glavnih: Markale, Račak, optužbe da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, dok je Sirija poseban slučaj.
U toj zemlji bilo je bezbroj pokušaja nameštanja događaja koji je trebalo da izazovu zapadnu intervenciju u korist džihadista zaogrnutih u odelo boraca za demokratiju.
U Siriji su provaljeni oni koji su pokušavali da lažno optuže legitimnu sirijsku Vladu za masakre civila. Poslednja takva provala je priznanje bivšeg producenta britanskog javnog servisa Bi-Bi-Si Rijama Dalatija da su snimci u bolnici nakon hemijskog napada u sirijskom gradu Dumi — izrežirani.
Zapad je krivicu za napad svalio na sirijsku Vladu, a napad je iskorišćen kao povod za raketiranje Sirije.
„Nakon šest meseci istrage, bez sumnje mogu da potvrdim da je scena u bolnici u Dumi bila izrežirana. Tamo nije bilo žrtava“, napisao je Dalati na svom Tviter nalogu.
Kako je rekao, prilikom napada uopšte nije korišćena supstanca sarin, ali svakako je neophodno sačekati rezultate Organizacije za zabranu upotrebe hemijskog oružja, kako bi se utvrdilo da li je neka druga supstanca korišćena.
Snimci iz bolnice u Dumi obišle su svet i uticale da zapadna intervencija bude predstavljena kao „pravedna osveta“ protiv vlasti koja ubija sopstvene građane hemijskim oružjem.
Obrazac koji smo doživeli tokom devedesetih — dva masakra na sarajevskoj pijaci Markale, za koje je naknadno dokazano da ih nisu počinile srpske snage, kao i masakr u sarajevskoj ulici Vase Miskina, iskorišćeni su kao povodi za uvođenje sankcija Jugoslaviji i zapadnu intervenciju protiv Vojske Republike Srpske, a takozvani masakr u Račku je iskorišćen kao povod za NATO agresiju protiv Srbije.
Takođe, optužbe da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, iskorišćene kao povod za napad na tu državu 2003, pokazale su se kao laž.
Direktor PR agencije „Pragma“ Cvijetin Milivojević još 1995. je knjigom „Globalno Potemkinovo selo“ pokušao da, na osnovu tada dostupnih informacija, dovede u pitanje stereotipe koje je Zapad pomoću medijskih kampanja stvarao kao povode za vojne intervencije.
Od vremena kada se Milivojević bavio ovim pitanjem do danas promenili su se, kako kaže, kanali komunikacije. Danas je mnogo lakše izrežirati događaj i napraviti povod za intervenciju, dok je lakše i oponirati takvim informacijama, objašnjava on.
„Početkom devedesetih imali smo jednu nespornu istinu, koju su plasirali tradicionalni mediji komunikacija, televizija, novine i agencije zapadnih zemalja, zemalja NATO-a. I bilo je teško, zaista je bio Sizifov posao dovoditi u pitanje tu istinu. Jer obično je bilo reči o onome što zovem zajednički zločinački poduhvat onih koji su bili agresori u tim situacijama. Mislim pre svega na NATO i medije koji su pod kontrolom država-članica Alijanse“, kaže Milivojević.
Izrežirani događaji nisu počeli sa krizom u Jugoslaviji, njih smo mogli naći i u iračko-iranskom sukobu početkom osamdesetih, kao i tokom Prvog zalivskog rata, dodaje on.
Zahvaljujući lakšim komunikacijskim kanalima, pre svega Internetu, danas je mnogo lakše opovrgnuti ono što Zapad pokušava da nametne kao istinu. Sa druge strane, sve je više informacija o tome kako su zapadne zemlje lažirale istinu tokom ratova devedesetih.
Profesor Univerziteta Ilinois iz Čikaga Nikola Moravčević dokazao je kako je američka administracija zataškavala izveštaje iz bosanskog rata koji joj nisu odgovarali. Balističari su dokazali da za masakre na Markalama nisu odgovorne srpske snage; više visokih dužnosnika američke administracije priznali su da je tvrdnja da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje 2003. bila laž.
Sirija je poseban slučaj — ona je zbog dugotrajnosti građanskog rata postala poligon za medijske nameštaljke, od kojih su neke bile veoma komične. Zahvaljujući društvenim mrežama, celom svetu su postali dostupni snimci pokušaja insceniranja zločina, a ekstremističke organizacije su neretko zloupotrebljavale i decu u propagandne svrhe.
Iako je istina o mnogim događajima isplivala na površinu, Milivojević je pesimista kada govori o mogućnosti da se nešto promeni. Stvari su, pokazuje na primeru NATO agresije protiv Jugoslavije, otišle predaleko.
„Šta vi dokazujete? Da je pravda spora ali dostižna? Ali tok istorije ne možete vratiti unazad. To je suština problema. Račak je povod za nešto, onda je agresija bila razlog za nešto, a posledica tog razloga za nešto je činjenica da danas Kosovo priznaje 100 zemalja sveta. I da li ste vi u pravu, to je po meni potpuno nebitno“, smatra Milivojević.
Pokajnici, poput Dalatija, ne mogu da promene tok istorije. Njihova priznanja mogu, prema Milivojevićevim rečima, da znače nešto jedino u moralnom smislu.
Situaciju u Siriji rešiće, prema njegovom mišljenju, sila oružja. Ako je Rusija odlučila da ostane ozbiljan faktor u Siriji, istina će biti ono o čemu danas govori Dalati.
