S obzirom na njegovu političku prošlost, izjava predsednika Evropskog parlamenta (EP) Antonija Tajanija, koji je na obeležavanju Dana sećanja u italijanskoj Bazovici uskliknuo „Živeo Trst, živela italijanska Istra, živela italijanska Dalmacija!“, možda ne bi trebalo ni da začudi.
Tajani je kao mlad pripadao pokretu italijanskih rojalista, koji su se zalagali za povratak italijanske kraljevske porodice u zemlju i obnovu monarhije. Kasnije je postao jedan od osnivača stranke kontraverznog Silvija Berluskonija Forca Italija, a nije tajna da je ova desničarska stranka koketirala i sa tradicijom italijanskog fašizma i ekstremnim nacionalističkim pokretima.
Tajanijeva izjava izazvala je burne reakcije u hrvatskom i slovenačkom društvu. Oglasili su se i hrvatski i slovenački poslanici u EP, kao i najviši zvaničnici obeju država, zahtevajući da Tajani objasni šta je svojim usklikom želeo da kaže.
Sve to nateralo je predsednika EP da se opravda rečima da je bio pogrešno shvaćen, da nikoga nije želeo da uvredi i da je želeo da pošalje poruku da se ono što se dogodilo sa Italijanima iz Istre, Dalmacije i slovenačkog primorja više nikada ne ponovi.
A šta se to dogodilo sa Italijanima koji su živeli na istočnoj obali Jadrana posle kraja Drugog svetskog rata?
Program ujedinjenja Italije podrazumevao je i uključivanje određenih delova istočnojadranske obale u italijansku državu, objašnjava istoričar Čedomir Antić.
„Ti krajevi istorijski su bili deo Mletačke republike, u svesti italijanskih nacionalista i Rimskog carstva i naravno da je njihova urbana kultura bila pre svega italijanska. Međutim, u tim krajevima, uključujući i Istru, slovenski element, Hrvati, Slovenci, u nekim krajevima i Srbi bili su većina. Italijanski nacionalni pokret nije uspeo da ujedini te krajeve. Oni su njima obećani Londonskim ugovorom iz 1915. Italija nije uspela da taj ugovor ostvari. Međutim, Istra je bila u sastavu Kraljevine Italije do 1945.“, objašnjava Antić.
Osim Istre, posle Prvog svetskog rata Italiji su pripali i Rijeka, kao i Zadar, a nakon Aprilskog rata 1941, Italija anektira veliki deo Dalmacije, kao i Boku kotorsku. Teritorijalni spor sa Jugoslavijom posle Drugog svetskog rata Italija rešava tek 1975, kada su dve države potpisale Osimski sporazum.
U krajevima Dalmacije, Istre i slovenačkog primorja, na koje je Italija polagala pravo, Italijani su bili izuzetno brojni, kaže Antić, prema nekim procenama bilo ih je oko 300.000.
„Ti ljudi su bili proterani na način na koji su Nemci bili proterani iz Poljske, iz Češke, iz jugoslovenskih zemalja. To pitanje više nije politički aktuelno, u Evropi su granice zagarantovane, Italija je to prihvatila, to stanovništvo je, sa nekim malobrojnim izuzecima, iseljeno. Međutim, vidite da to javnost u Sloveniji i Hrvatskoj jako potresa“, komentariše Antić.
Koliko su u Sloveniji i Hrvatskoj osetljivi na temu proterivanja Italijana posle Drugog svetskog rata, Antić ilustruje događajima sa kraja osamdesetih, kada su tadašnja rukovodstva Slovenije i Hrvatske podržavale kosovske Albance u njihovim nastojanjima da se otcepe od Srbije.
Tada je Dobrica Ćosić izjavio da ne treba pričati samo o granicama Srbije, već i o nekim drugim granicama, aludirajući na Istru i slovenačko primorje. Na tu Ćosićevu izjavu slovenačko i hrvatsko rukovodstvo je reagovalo slično kao na Tajanijevu izjavu.
„Objektivno, pitanje iseljavanja Italijana je sramotna stranica i slovenačke i hrvatske istorije. Ali zbog identitetskog problema koje hrvatsko društvo ima, mržnja prema Srbima nadišla je sve druge. Takođe je zanimljivo da je Istra tako kolonizovana da u njoj nije preovladao antiitalijanski element, već naprotiv, Istra ima jak regionalni pokret, mnogo jači nego u Vojvodini ili nekom drugom kraju Balkana“, kaže Antić.
Ono što je takođe interesantno, dodaje Antić, jeste to da Slovenija koja je, prema njegovim rečima, kriva za raspad Jugoslavije više nego Hrvatska i Srbija zajedno i koja govori o mirnom i umivenom rešavanju problema, izlaz na more na miran i demokratski način nikada ne bi dobila.
Slovenija je svoj izlaz na more dobila etničkim čišćenjem Italijana iz primorskih gradova, u kojima Slovenci, kaže Antić, nikada nisu živeli.
Prema italijanskim izvorima, iz Istre i slovenačkog primorja iseljeno je oko 300.000 hiljada Italijana, dok se broj iseljenih, prema istraživanju hrvatskog demografa Vladimira Žerjavića, kreće oko 220.000.
Udruženja prognanika (esula), nastala u doba Hladnog rata, dugo su gajila ekstremna osećanja i nisu se odricala težnje da se vrate u stare krajeve i prisajedine ih Italiji. Tek od skoro je stav esula prerastao u — nostalgiju za zavičajem.
