Vlada Italije je već nekoliko puta podržala proteste „žutih prsluka“ u Francuskoj, koji se zalažu za smenu predsednika Emanuela Makrona, a taj tinjajući diplomatski sukob sada je doživeo kulminaciju, podseća Grubješićeva.
Naša sagovornica ga ipak sagledava u svetlu predstojećih majskih evropskih izbora na kojima će se glavna bitka voditi između onih koji su za dublju evropsku integraciju i onih koji se zalažu za suverene države, u koje spadaju i italijanski lideri Mateo Salvini i Di Majo.
„Povlačenje francuskog ambasadora govori u prilog tezi da je taj diplomatski sukob u suštini sukob dve koncepcije čije ćemo razrešenje gledati na izborima u maju“, uverena je Suzana Grubješić.
Gostujući u emisiji „Od četvrtka do četvrtka“, bivša ministarka za evropske integracije govorila je o kosovskom pitanju, podeljenosti Evrope oko krize u Venecueli, produženju „Turskog toka“ kroz Srbiju, potpisivanju pristupnog protokola između Makedonije i NATO-a i aferama u Crnoj Gori.
Evropska unija je ispustila konce iz ruku kad je reč o dijalogu Beograda i Prištine, smatra Grubješićeva. Predlog nedavno upućen iz Brisela za novi format dijaloga ona objašnjava time da su komesar za proširenje Johanes Han i visoka predstavnica Federika Mogerini pri kraju mandata i očigledno žele da ga završe uspehom, a uspeh bi bio ukoliko se potpiše sporazum o normalizaciji između Beograda i Prištine.
Međutim, da je Brisel bio energičniji dijalog bi bio nastavljen pre nekoliko meseci, a prištinske vlasti se ne bi osilile i jednostrano uvele takse, napominje ona i podseća da je EU protiv Prištine mogla da upotrebi mehanizme koji su joj na raspolaganju, a između ostalog i suspenziju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
„Pošto to nisu uradili očigledno se traga za drugačijim formatima i načinima da se SAD uključe ako ne direktno, onda makar posredno u rešavanje ovog problema. I na pitanju taksi se vidi autoritet i snaga EU, a ja tu ipak više računam na SAD koje mogu da pritisnu prištinske vlasti“, kaže Grubješićeva.
Na pitanje hoćemo li onda čekati neku novu Evropsku komisiju da nastavimo razgovore o Kosovu, naša sagovornica kaže da je to u ovom trenutku teško reći.
„Ono što znamo jeste da su svi u kampanji za EP, da će se nakon toga birati nova komisija, a da će predsednik nove Komisije stupiti na dužnost 1. novembra. Dakle, vremena nema baš previše za ovu garnituru koja se nije proslavila i koja nije uspela da održi dinamiku dijaloga, niti da se približi makar nekom nacrtu sporazuma o kojem bi se raspravljalo. Možda ćemo sačekati tu novu garnituru, ali stvari se nekad dešavaju i brže nego što očekujemo, a pre svega imam na umu angažovanost SAD po ovom pitanju“, objašnjava naša sagovornica.
Upitana može li se postići bilo kakvo rešenje bez Rusije, Grubješićeva kaže da Rusija, kao i SAD i EU, svakako mora biti garant sporazuma kako bi on bio održiv.
Komentarišući sednicu Saveta bezbednosti o Kosovu i protivljenje niza zapadnih zemalja da se to pitanje uopšte stavi na dnevni red, Grubješićeva primećuje da je problem „nastao ni iz čega“, jer je do sada bila uobičajena praksa da generalni sekretar kvartalno podnosi izveštaj.
„Upravo pred ovu sednicu moglo je da se vidi koliko se neke zemlje protive tome da se ta tema nađe na dnevnom redu, jer smatraju da je nezavisnost Kosova završena stvar. Međutim, UN i dalje imaju svoju misiju na Kosovu. Nadam se da će nakon ove sednice svima biti jasno da kosovska nezavisnost nije završena priča, ne samo zato što se Srbija tome protivi, već i zato što u SB postoje članice koje to ne prihvataju“, navodi Suzana Grubješić i dodaje da sve to govori u prilog tezi da treba nastaviti napore da se kroz dijalog dođe do kompromisnog rešenja za Kosmet.
Na pitanje kako vidi činjenicu da Priština toliko želi stolicu u UN, a premijer kosovskih privremenih institucija Ramuš Haradinaj se protivi saradnji sa misijom svetske organizacije, naša sagovornica konstatuje da to jeste paradoksalno, ali i da Haradinaj „ima strašnu potrebu da solira i povlači različite poteze od Hašima Tačija“.
Nesložna EU
U osvrtu na podeljenost EU u vezi sa krizom u Venecueli, Grubješićeva ocenjuje da to govori o tome da Unija nema zajedničku spoljnu politiku, a na pitanje da li EU pada na ispitu demokratije time što su mnoge njene članice priznale samoproglašenog predsednika, ona odgovara:
„Ono što principijelno treba podržavati jeste da se promene dešavaju na izborima i da građani Venecuele na izborima treba da odluče da li Maduro odlazi ili ne. Ta vrsta intervencionizma, vojnih pučeva, nametanja vlada nikad se nije dobro završila, a Latinska Amerika je prepuna takvih slučajeva iz prošlosti kako su se menjale vlade i kako su SAD stalno postavljale vlade u celoj Latinskoj Americi. A Venecuela je, naravno, strateški važna zbog najvećih količina nafte koje ima. Nikad principijelno neću podržati smenu vlasti na ulici vojnim pučem, vlasti se smenjuju na izborima i taj model treba svuda primenjivati.“
Brzina kojom su neke zemlje, pa i u regionu i u EU priznavale samoproglašenog predsednika, slaže se naša sagovornica, svedoči o stepenu poslušnosti Americi i o solidarnosti sa njom.
