Italija je na neformalnom sastanku ministara spoljnih poslova zemalja EU, održanom od 31. januara do 1. februara u Bukureštu, uložila veto na saopštenje EU o priznavanju lidera opozicije u Venecueli Huana Gvaida za predsednika.
Ovo saopštenje je, u slučaju da se u Venecueli ne održe izbori, trebalo da objavi šef spoljne politike EU Federika Mogerini, ali je zbog protivljenja zvaničnog Rima usledilo pojedinačno priznavanje predsednika parlamenta Venecuele za privremenog predsednika te zemlje od strane evropskih zemalja.
Gvaida su, do zaključenja ovog teksta, priznale Velika Britanija, Nemačka, Španija, Austrija, Francuska, Švedska i Danska.
Prema rečima Aleksandra Gajića sa Instituta za evropske studije, neslaganje zemalja EU po pitanju situacije u Venecueli pokazatelj je da spoljnopolitička pozicija Unije dodatno slabi.
Sagovornik Sputnjika podseća da se, u trenutku kada je kriza u Venecueli eskalirala, Evropska komisija bez prethodne saglasnosti članica oglasila nejasnom i neodređenom pozicijom, a nakon toga su dali rok da se ponove predsednički izbori i najavili da će u suprotnom priznati Gvaida za predsednika.
„Sada su pokušali da disciplinuju države-članice i videli smo da je tu Italija iskoračila, uložila je veto i nije htela da se pridruži takvom stavu. Dakle, svedoci smo da evropska spoljna politika po pitanju venecuelanske krize nije definisana, odnosno da ne postoji zajednička spoljna politika. Osim što je kriza u EU evidentna na raznim nivoima, sada vidimo da EU ni kod formulisanja odnosa prema jednom međunarodnom problemu više ne može da zauzme zajednički stav i da postoje dijametralno suprotne vizije između samih članica“, primećuje Gajić.
Evropska unija, kako kaže, očigledno ne može da prevaziđe podele koje unutar nje postoje, pa zemlje-članice pojedinačno zauzimaju svoje pozicije kada je reč o Venecueli.
„Zemlje-članice zauzimaju stav u skladu sa tim kako one doživljavaju celu tu krizu, uglavnom vodeći računa o tome da li se na taj način svrstavaju bliže Sjedinjenim Američkim Državama ili pak onima koji podržavaju Madura i direktno su protiv pozicije SAD u ovom slučaju. Vidimo da će sada doći unutrašnja polarizacija, raslojavanje između država EU, jer Unija na međunarodnom polju po ovom pitanju ne funkcioniše kao jedinstvena celina, pa čak ni kao skup pojedinačnih država“, kategoričan je Gajić.
Prema njegovim rečima, očigledno je da se radi o nekom vidu postepenog raspadanja spoljne politike Evropske unije, što predstavlja određeni signal i za zemlje koje nastoje da postanu članice Unije.
„Kada države koje su u pristupnim pregovorima vide da se članice EU između sebe ne mogu dogovoriti o nekoj zajedničkoj poziciji, onda u najmanju ruku do ulaska u EU nemaju nikakvu obavezu da se pridržavaju nekih zajedničkih propozicija ili da predviđaju kako će se EU postaviti prema nekom problemu, pa da se one sa tim usaglašavaju. Naprotiv, čak i kada u budućnosti postanu članice EU, pitanje je koliko za njih može biti obavezujuća ta spoljna i bezbednosna politika, kada se ni stare članice EU više ne pridržavaju i ne mogu da dođu do konsenzusa po nekom međunarodnom problemu“, zaključuje Aleksandar Gajić.
