Litijum je najvažnija sirovina za elektronsku industriju. Koristi se u svim akumulatorima koji energijom napajaju kako smartfone i tablete, tako i električne automobile. Iako je japanska kompanija „Panasonik“ prva počela da primenjuje tehnologiju proizvodnje litijumskih akumulatora, najveći prerađivač ovog metala je postala Kina, imajući u vidu da je, u svetskim razmerama, ova zemlja najveći proizvođač baterija.
Nalazišta litijuma su koncentrisana u svega nekoliko regiona, a najpoznatiji su Australija i takozvani latinoamerički trougao — Bolivija, Argentina i Čile — gde se nalazi ukupno 80 odsto svetskih zaliha litijuma. Kineske kompanije, kako bi imale što jednostavniji pristup ovom dragocenom metalu, intenzivno kupuju akcije kompanija koje se bave vađenjem litijuma u Boliviji. Kineski proizvođač litijuma „Tjenći litijum korp“, kupio je deo čileanske kompanije SKM i australijske korporacije „Albemarl“.
Ako se ovome dodaju i već postojeći sopstveni proizvodni pogoni, dolazi se do podatka da „Tjenći litijum korp“ kontroliše 70 odsto svetske proizvodnje ovog cenjenog i potrebnog metala. Kineski gigant se aktivno borio i za nalazišta u Boliviji. Kompanija iz Kine je praktično mogla da bude monopolista, ali Bolivija je napravila drugačiji izbor.
Nemačka kompanija „ACI sistems“, omanja porodična firma, osvojila je simpatije i poverenje bolivijske strane. Trebalo bi pomenuti i da su vlasti Nemačke polagale velike nade u ovu kompaniju. Ne sme se zaboraviti da je Nemačka jedan od najvećih proizvođača automobila i da teži da redovno ide u korak sa novim tendencijama. Važna stavka je ovde i to da su nemački električni automobili sve cenjeniji i zato njihova industrija jednostavno ne može bez litijuma.
Nemačke vlasti su uložile mnogo napora da ubede i privole Boliviju. Redovno su dolazili predstavnici nemačkog biznisa i razgovarali sa lokalnim stanovništvom, ubeđujući meštane da će imati brojne koristi od saradnje sa zapadnim partnerom. Takođe, Nemci su često gostili bolivijske delegacije i pokazivali im svoje najnovije tehnološke izume. Kao šlag na torti, ministar ekonomije i energetike Nemačke Peter Altmajer je napisao pismo predsedniku Bolivije Evu Moralesu u kom je istakao nemačku privrženost zaštiti životne sredine. To nije beznačajno, jer se prilikom ekstrakcije litijuma može napraviti značajna šteta okolnim ekosistemima.
Na kraju je Morales dao zeleno svetlo i odobrio sklapanje posla sa Nemcima. Zajednički nemačko-bolivijski konzorcijum trebalo bi da počne sa radom 2021. godine. Do kraja 2022. godine planirana je proizvodnja 35-40 hiljada tona hidroksid-litijuma godišnje. Važna razlika nemačkog poslovnog predloga od kineskog investicionog modela jeste, kako je navedeno, planirano značajno ulaganje u socijalnu sferu i rad na poboljšanju životnog standarda radnika. Naime, Nemci su pristali da otvore lokalnu proizvodnju baterija u Boliviji, pa će konzorcijum obezbediti 500-1.000 novih radnih mesta, a posredno ukupno 10.000 radnih mesta. Kineske kompanije ne vide smisao u tome da izvoze tehnologije i skupa sredstva proizvodnje u državu iz koje crpe resurse, da bi potom uvozile gotove proizvode.
Da li to znači da će države bogate resursima postepeno početi da otkazuju saradnju kineskim kompanijama zbog njihovog načina investiranja, a u korist drugačijim modelima iz Evrope?
Džou Žung, ekspert Kineskog narodnog univerziteta, u intervjuu za Sputnjik kaže da Nemačka nije konkurent Kini. Prema njegovim rečima, državama u razvoju su potrebne krupne kapitalne investicije. Dok Nemačka ima tehnologije, Kina ima kapital, kaže stručnjak:
„Sada se i države u razvoju trude da ne stavljaju sva jaja u jednu korpu. Mnogi pozdravljaju kinesku inicijativu ’Pojas i put‘ i ujedno se nadaju diverzifikaciji izvora investicija. U tome nema ničeg etički lošeg. Ne verujem da će saradnja Nemačke i Bolivije narušiti monopol koji, što se tiče ekstrakcije litijuma, Kina svakako ima. Državama u razvoju je potreban kapital“.
„Nemačka ima tehnologije, ali nema viška kapitala. Ako govorimo o mogućnostima saradnje Kine i drugih država u razvoju i njihovog zajedničkog poslovanja u trećim zemljama, ne isključujemo mogućnost stvaranja zajedničkih preduzeća sa Nemačkom. Uopšteno govoreći, ne mislim da će se promeniti model saradnje Kine sa državama u razvoju koje su bogate resursima. Kina ima značajnu komparativnu prednost, a to je kapital“, objašnjava naš sagovornik.
U kratkoročnoj perspektivi, zemljama u razvoju su, naravno, potrebne velike kapitalne investicije. Kina je veliki investitor i samo za poslednje dve godine uložila je 4,2 milijarde dolara u vađenje i preradu litijuma. Ovo je značajno više nego što su uložile Južna Koreja ili Japan. Pa ipak, samo vađenje resursa, na duže staze, nije isplativo za države bogate prirodnim resursima. Svakako da se i njima mnogo više isplati da prave gotove proizvode. To je isplativo jer kao i u drugim branšama — što je veća konkurencija u bici za metal, to pre će biti više inovativnih proizvoda koji će koristiti litijum u svojim tehnologijama.
