Kada je pre oko dve godine američki predsednik Donald Tramp rekao da razmatra vojnu opciju za Venecuelu, malo ko u Vašingtonu je verovao da se radi o dobroj i realnoj ideji.
U tom trenutku, protiv američke vojne intervencije u Venecueli bili su svi — većina američkog javnog mnjenja, javno mnjenje u Venecueli (čak i oni opoziciono nastrojeni prema predsedniku Nikolasu Maduru), kao i javna mnenja u latinoameričkim državama.
Međutim, nakon što se 23. januara opozicioni lider Huan Gvaido proglasio za „prelaznog predsednika“ i pošto je nasilje na ulicama venecuelanskih gradova eskaliralo, u Vašingtonu se sve više govori o mogućoj vojnoj intervenciji.
Prošle srede, jedan američki visoki zvaničnik najavio je diplomatske i ekonomske odgovore ukoliko Maduro „odabere put nasilja“, dodavši da je dosadašnjom politikom sankcija prema Venecueli jedva zagrebana površina onih akcija koje su SAD spremne da preduzmu. Na pitanje mogu li SAD da preduzmu pomorsku blokadu Venecuele ili neku drugu vojnu akciju, zvaničnik je odgovorio da su sve opcije otvorene.
Usledila je preteća izjava savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džona Boltona da bi bilo kakvo nasilje ili zastrašivanje diplomatskog osoblja SAD, opozicionog lidera Gvaida, ili Parlamenta naišlo na američki „značajan odgovor“.
Kada situaciju u Venecueli posmatrate iz Beograda, ne možete a da ne pomislite na neodoljivu sličnost izjava koje su američki zvaničnici davali u predvečerje NATO agresije na SRJ 1999. godine i izjava koje američki zvaničnici daju povodom događaja u Venecueli. Fali samo da se dogodi neki „venecuelanski Račak“.
Iako situacija u Venecueli i ona u SRJ iz 1999. godine nisu iste, metodologija „rada“ američkih zvaničnika je ista, kaže Borislav Lalić, dugogodišnji dopisnik iz latinske Amerike i autor nekoliko knjiga o tom kontinentu.
Metodološki gledano, ističe on, radi se o načinu na koji SAD „štite“ svoje interese u svetu. Vojna opcija za Venecuelu razmatrana je u Beloj kući i prošlog leta, kada su američkog predsednika njegovi savetnici upozorili da bi tako nešto u Latinskoj Americi stvorilo veliki odijum prema severnom susedu, podseća Lalić.
„Međutim, Amerika je i dalje nastavila da radi na tome da se Maduro osujeti i otkloni, što me podseća na sličnu situaciju, koja se dogodila Čileu pre pola veka, kada je oboren Salvador Aljende. Amerikanci su i onda, putem pritisaka i obaveštajnih službi, tražeći saveznike u protivnicima socijalističkog režima Salvadora Aljendea, uspeli da izazovu vojni puč i ne samo da obore, nego i da ubiju Salvadora Aljendea“, podseća Lalić.
On dodaje da Amerika u Venecueli može da iskoristi povod da brani svoje diplomatsko predstavništvo u Karakasu. Nikolas Maduro je prekinuo diplomatske odnose sa SAD kada je Vašington priznao samoproglašenog „prelaznog predsednika“ Venecuele Huana Gvaida, a službenicima Ambasade SAD u Karakasu dao rok od tri dana da napuste zemlju.
Međutim, američke diplomate odbile su da napuste Venecuelu. Venecuelanski predsednik je pak produžio rok za odlazak američkih diplomata za mesec dana.
„Ako njene diplomate dođu u opasnost, Amerika može veoma lako da iskoristi taj povod da interveniše. Kao što je poznato, SAD imaju južnu komandu i vojnu bazu u veoma bliskoj Panami, odakle mogu da intervenišu, kao što su više puta intervenisale kroz istoriju Latinske Amerike“, objašnjava Lalić.
Ako bi do američke vojne intervencije u Venecueli došlo, to bi bila prva američka intervencija južno od Panamskog kanala. Poslednja američka vojna intervencija na latinoameričkom tlu dogodila se u Panami u januaru 1991, a najjužnija intervencija bila je u jesen 1983. godine na Grenadi.
Međutim, Lalić tvrdi da Amerika ne mora da koristi vojsku kako bi sprovela svoje ciljeve u Venecueli. Dovoljno je da pokuša da ih sprovede preko svojih saveznika unutar zemlje, navodi on.
„Ne bih poredio nekadašnji američki odnos prema SRJ i sadašnji odnos SAD prema Venecueli“, kaže za Sputnjik stručnjak za međunarodne odnose sa Univerziteta u Banjaluci Željko Budimir.
On ukazuje na činjenicu da se SAD politički vraćaju u zapadnu hemisferu.
„Pojava novih polova moći u strukturi međunarodnog sistema, vratila je američki fokus na Južnu Ameriku. I sada je Venecuela jedina država, izuzev Kube, koja se stvarno drži izvan vašingtonske orbite. Kako će nešto tehnički da se izvede pitanje je scenarija, obaveštajnih službi, unutrašnjeg stanja, mogućnosti mobilizacije. Sigurno je da u narednom periodu možemo da očekujemo najširi mogući oblik diplomatskog, političkog i ekonomskog pritiska, a i vojna intervencija stoji kao opcija“, ukazao je on.
Kroz status Venecuele, Amerika pokazuje da je i dalje velika sila.
„Kakav će biti status SAD ako u svom dvorištu ne može da reši neko pitanje“, objašnjava Budimir logiku Vašingtona.
Kako ništa ne bi prepustila slučaju, venecuelanska armija pre četiri dana počela je manevre za sprečavanje moguće američke invazije. Ako bi želela da sprovede vojni scenario protiv Madura, Amerika bi prethodno u to morala da ubedi čak i one latinoameričke države koje su priznale Gvaida za predsednika, jer su i one odbile rezoluciju koju je predložio generalni sekretar Organizacije američkih država Luis Almagro, u kojoj se tvrdi da vojna intervencija protiv Venecuele treba da bude razmotrena.
Tramp je za vojnu opciju saveznike našao u brazilskom predsedniku Žairu Bolsonaru i nedavno izabranom kolumbijskom predsedniku Ivanu Dukeu.
Međutim, čini se da je većina svetske javnosti naklonjena dijalogu i mirnom rešavanju spora. Takvi se mogu naći i među venecuelanskim opozicionim prvacima, koje zapadni mejnstrim mediji uglavnom ignorišu.
