Pripreme za usvajanje drugog ciklusa Individualnog akcionog plana partnerstva između Srbije i NATO-a, poznatog po nazivu IPAP, u ovom trenutku su u završnoj fazi, rekao je krajem prošle godine pomoćnik ministra spoljnih poslova Srbije zadužen za bezbednosna pitanja Branimir Filipović.
Kako je najavljeno, novi trogodišnji IPAP, najviši mehanizam saradnje NATO-a sa partnerskim državama, trebalo bi da bude usvojen do kraja ovog meseca, a biće dopunjen i novim aktivnostima u oblastima vojne i naučno-tehnološke saradnje, kao i u domenu informatičke bezbednosti.
Prema Kovačevim rečima, IPAP je mehanizam koji u dobroj meri više služi NATO-u nego samoj Srbiji.
„Srbija u okviru tog dokumenta izražava svoje namere o saradnji, a pitanje je članica NATO-a da li će te namere u pravom smislu i prihvatiti. Pošto su namere Srbije transparentne i konkretne, one uglavnom i bivaju prihvaćene, dok NATO kroz IPAP u suštini nastoji i u dobroj meri uspeva da kontroliše realizaciju svih ključnih državnih funkcija. Tako je naime koncipiran sam dokument i on obuhvata ne samo vojna pitanja, već i ključna pitanja od strateškog interesa za NATO“, ukazuje Kovač.
Pre svega, kako navodi, IPAP obuhvata spoljnu i bezbednosnu politiku, što je jedno poglavlje u okviru tog mehanizma, zatim obuhvata unutrašnju politiku i ekonomske reforme, ali i odbrambena i vojna pitanja u okviru kojih je dosta ključnih pitanja iz domena nadležnosti sistema odbrane i vojske.
„Tu su politika odbrane, okviri reforme odbrambenog sistema, reforme vojske, planiranje odbrane, pitanje interoperabilnosti, kao i ekonomija, odnosno troškovi za funkciju odbrane i razvoj vojske. Takođe, tu se razmatra i strategija javnog informisanja koju NATO neprekidno nameće u funkciji promocije Alijanse u Srbiji, sa namerom uspostavljanja saradnje privrednih subjekata i naučno-istraživačkih organizacija sa institucijama NATO-a ili sa sličnim institucijama iz država članica Alijanse“, objašnjava Kovač.
Iz pregleda poglavlja koje obuhvata IPAP vidi se da je reč o ambicioznom programu, čiji su ciljevi uvid u sva strateška pitanja iz domena nadležnosti Republike Srbije i uticaj na te procese kroz različitu saradnju, primećuje naš sagovornik.
„IPAP predstavlja i izvestan obaveštajni mehanizam kroz koji se prikupljaju i redovno ažuriraju informacije koje se odnose na bezbednosnu, ekonomsku, spoljnopolitičku, odbrambenu, pa i vojnu dimenziju saradnje“, ističe Kovač.
Kada je reč o najavljenom proširenju područja vojne saradnje, naš sagovornik kaže da NATO iz godine u godinu pokušava da nametne što veću dinamiku aktivnosti.
„To smo videli i prošle godine — obimne aktivnosti, prvenstveno vojne vežbe koje su se održavale po temama koje odgovaraju NATO-u, pa čak i na prostorima koji su politički problematični i koji predstavljaju deo matrice nastupa NATO-a ka Istoku“, smatra Kovač.
On dodaje da naučno-tehnološka saradnja jeste deo postojećih aktivnosti, kao i da postoji želja NATO-a da se ona proširi na oblast odbrambene industrije, za potrebe proizvodnje oružja i vojne opreme.
„Čak se, kroz pritisak NATO-a, nastojalo da se donese zakon kojim bi bila omogućena privatizacija vojne ili odbrambene industrije, što se na sreću nije desilo. Postojećim zakonom je ograničeno da većinski vlasnik mora da bude Srbija, ali je očigledno da je postojala tendencija otkupljivanja dela te industrije, naročito onog koji je profitabilan i koji ima jak upliv na tržištu u kriznim regionima sveta“, primećuje Kovač.
Kako navodi, deo IPAP-a koji se odnosi na takozvane sajber pretnje i hibridno ratovanja takođe predstavlja vid širenja saradnje Srbije i NATO-a.
„Sigurno je da se u delu te tehnološke saradnje po pitanju sajber bezbednosti mogu razmeniti neka iskustva i videti kako to drugi rade, ali u konkretnom smislu kroz saradnju nije moguće unaprediti zaštitu naših informacija. Naprotiv, to je individualna stvar svake države ili vojno-političkog saveza i moguće je da NATO to uradi za svoje članice, ali mi kao vojno neutralna država treba da tražimo sopstvena rešenja u smislu tehnologije i organizacionih formi unapređenja te zaštite od sajber pretnji“, kategoričan je Kovač.
Na pitanje zašto je NATO-u toliko važno da proširi saradnju sa Srbijom, Kovač kaže da je u toku proces koji predvode SAD, Velika Britanija, Francuska, pa i Nemačka, čiji je cilj da se „zatvori“ ta „crna rupa“ na Balkanu. Oni to, kako navodi, čak i ne kriju.
„To je deo strategije kojim čitav ovaj prostor treba da se integriše u NATO, da ne ostane ništa u zaleđini iza zemalja koje su na prvoj liniji Alijanse u nastupu ka Istoku. Na sceni upravo vidimo realizaciju tog plana — ignorisanje volje naroda u državama poput Crne Gore, gde se znalo da je preko 70 odsto naroda protiv članstva te zemlje u NATO-u. Slično se radi i u Makedoniji, suprotno interesima prvenstveno makedonskog naroda, a ide se ka izgradnji regionalnog pristupa integraciji albanskog naroda i izgradnji prve faze te tvorevine ’velike Albanije‘“, smatra Kovač.
„Vidimo šta se radi i u vezi sa Kosovom. U pitanju je dugoročan proces različitih pritisaka i kombinacija povezanih sa ucenjivanjem srpskih vlasti da prihvate ono što narod takođe ne želi, odnosno da prihvate neki obavezujući sporazum, pri čemu bi i taj deo teritorije suštinski bio integrisan u NATO, a Kfor bi bio preimenovan u neke stalne snage Alijanse bazirane na tom prostoru“, upozorava Kovač.
Prema njegovim rečima, slično se radi i u Republici Srpskoj, gde su u toku pokušaji promene imena, suštine bića i prava srpskog naroda na prostoru BiH.
„Time bi Srbija u svakom smislu bila izolovana i ekonomski ucenjena, jer je u mnogo čemu zavisna od Zapada. Siguran sam da sami ne možemo da se odupremo tom pritisku i bilo bi poželjno da našu vojnu neutralnost podrže i druge velike sile sveta, pre svega mislim na Kinu i Rusiju“, zaključuje Kovač za Sputnjik.
