Došli smo do jednog od članova porodice koja slavu nosi još iz 14. veka, čak od velmože i zadužbinara Stjepana. Naš sagovornik, osamdesetšestogodišnji magistar biohemije, primio nas je u svom domu na Novom Beogradu, u kome su na svakom koraku uspomene na veliku i za istoriju Srba, a posebno Rusa, značajnu porodicu.
Jedna grana njegovog plemena se iz Hercegovine u 18. veku iselila u Rusiju, bili su to mladi plemići Mihailo, Gavrilo i Aleksandar, dok je druga još neko vreme odolevala napadima, da bi na kraju ipak pred Turcima otišla u Srbiju, priča Miloradović za Sputnjik.
„Plemići su u Rusiju otišli iz Kotora, odnosno Venecije, koja je držala taj deo obale. To se dogodilo kada se ruski car Petar Prvi početkom 18. veka dok je bio na vrhuncu moći, obratio se pomorskom, trgovačkom gradu, tražio je ljude, obrazovane stručnjake, civilne i vojne, posebno pomorce, jer je želeo da osnuje savremenu mornaricu“, priča Miloradović.
Dodaje da je tada u Rusiju otišao i Matija Zmajević, koji je na ostrvu Kronštat na ulazu u Sankt Peterburg organizovao izgradnju brodova, jer u tom trenutku to je jedini put za izlazak Rusije na velika mora, Sava Vladislavić je poslat na Daleki istok, a jedan od trojice Miloradovića, Mihajlo, takođe je uključen u vojsku. Inteligentan i spretan, lako je došao do čina pukovnika.
„Petar Veliki ga je čak u dva navrata poslao u Hercegovinu i na prostor Crne Gore, ne bi li digao ustanak protiv Turaka. Nije uspeo“, dodaje Miloradović.
Centralno mesto u kući našeg sagovornika zauzima ikona Svetog Aleksandra Nevskog, krsnog imena Miloradovića, koje plemićku porodicu razlikuje od drugih sa ovim prezimenom. Priču o svetitelju, knezu Vladimirskom, jednom od samo četiri neustrašiva ratnika Rusije, takozvanog polkovodca, u Hercegovinu je doneo upravo Mihailo Miloradović.
„On je preneo Srbima, Miloradovićima, da u Rusiji postoji svetac Aleksandar Nevski i predložio im, a oni su prihvatili, da uzmu Aleksandra Nevskog, kao slavu“, objašnjava naš sagovornik.
Mihailov unuk, koji je nosio njegovo ime, čuveni grof Miloradovič, još kao dete upisan je u gardiste i brzo je postao podnarednik u čuvenom Izmailskom puku. Bio je omiljeni učenik velikog Suvorova, pod čijom komandom je služio u ratu protiv Turske i Poljske. Istakao se u ratu u Italiji i Švajcarskoj, a 1805. postao general-potpukovnik i učestvovao u bici kod Austerlica pod Kutuzovljevom komandom. Smrtno je ranjen u pokušaju da smiri pobunu dekabrista.
Druga grana porodice, koja je u direktnom sredstvu sa našim domaćinom, nije otišla u Rusiju, već se iselila u Šumadiju.
„Moji Miloradovići su se doselili, došli i zauzeli imanja u Srbiji, jer su se Turci već povlačili, a Miloš Obrenović je to stimulisao. Na seoskom groblju u selu Konarevo je otkrivena ploča na kojoj piše odakle smo došli, čak i godina“, prenosi nam najstariji Miloradović iz Hercegovine u Srbiji.
Ceo radni vek proveo je u „Galenici“, a sudbina je htela da i on 1987. godine ode u Rusiju. Kompanija je bila u teškom stanju, a njegov posao da obnovi saradnju s Moskvom. Kada su ga poslali, nisu ni slutili da će mu ime pomoći da podigne na noge deo firme u dalekoj zemlji.
„Izvoz od pet i po miliona dolara, podigao sam na 40 miliona. Kad se predstavim profesoru, direktoru klinike, uvek sam imao prednost, pozivali su me i u kuće, što tamo nije čest slučaj, družili smo se u kafanama. Shvatio sam da je Miloradović uvek bio apsolutno poznat među Rusima“, priča nam nekadašnji menadžer velike firme.
Nije mogao ni da pretpostavi da će u zemlji s milionima stanovnika sresti daleke rođake. Prvih nekoliko godina je boravio u Moskvi, gde je naišao na prve Miloradoviće. Zatim je pet godina radio u Sankt Peterburgu, bio direktor najveće, tada oronule, prve fabrike lekova u Rusiji. Radnici, njih 1.900, zvali su ga, „grof Miloradovič“. Kaže da je upravo od njih, ali i od dalekih rođaka saznavao nove detalje, predanje o grofu i čuvenoj porodici. Ispričao nam je jednu anegdotu:
„Sa delegacijom, u kojoj su bili profesori i lekari iz Beograda i Moskve, otišli smo na simpozijum u Kijev. Na recepciji, kad smo stigli, čekali smo sobe, prozivaju nas: ’Miloradovič‘. Tad je jedna žena koja je stajala u grupi viknula, ’Kto zdesь Miloradovič?‘ (Ko je ovde Miloradović)? Rekoh, ja sam, a onda je počela priča, jer i ona je bila od Miloradovića“, kaže uz osmeh naš sagovornik.
Saznao je da ih najviše, prava mala kolonija Miloradovića, živi u okolini Nižnjeg Novgoroda. Toliko daleko nije stigao, ali je ipak otišao na istok, u Vladimir, da bi se poklonio Svetom Aleksandru Nevskom, zaštitniku Miloradovića.
Iako ih vekovima nema u starom kraju, na slavu i moć ovog plemena, kod Mostara, još podseća savršeno očuvan, živi manastir Žitomislić, posvećen Presvetoj Bogorodici, koji su Miloradovići podigli u 15. veku.
