Latinska Amerika je još od kada je američki predsednik Džejms Monro 1823. formulisao doktrinu koja će poneti njegovo ime smatrana za unutrašnje dvorište Vašingtona.
Činjenica je da Monro nije imao imperijalističke ciljeve prema drugim zemljama, već je doktrinu formulisao po načelu „Amerika Amerikancima“, buneći se protiv imperijalističke politike evropskih sila, ali nije predvideo da će SAD jednog dana ovu doktrinu koristiti kako bi se mešale i intervenisale u poslove drugih američkih zemalja.
Istorija intervenisanja SAD u Latinskoj Americi je duga i može se slobodno reći krvava. Podsetimo se samo državnog udara u Čileu 1973, u kome su SAD i pojedine kompanije iz ove zemlje igrale presudnu ulogu; zatim podrške kontrašima u Nikaragvi osamdesetih godina prošlog veka ili podrške eskadronima smrti širom Latinske Amerike.
Tokom 21. stoleća, na trenutak se učinilo da je Monroova doktrina u obliku kako je primenjivana u prethodnom veku zaboravljena, da su latinoameričke zemlje „prodisale“, oslobodile se iz čeličnog zagrljaja Vašingtona i da se ostvaruje načelo po kome Amerika treba da pripada Amerikancima.
Režimi su birani na slobodnim izborima, a u mnogima su pobeđivale one snage koje su u prethodnom veku smatrane opasnim po američke interese i koje bi Vašington, uz pomoć krupnog biznisa, vojske i vladajućih klasa, ubrzo oborio sa vlasti.
Amerika je početkom 21. veka imala i dosta posla širom sveta — kao svetski žandarm pokušavala je da održi stanje unipolarnog sveta u kome igra presudnu ulogu, a problemi i konfrontacije koje je Amerika izazvala sa Rusijom, Kinom, na Bliskom istoku, kriza oko nuklearnog naoružavanja Severne Koreje, kao i teroristička pretnja, prividno su odvukli oko „velikog brata“ od latinske Amerike.
Kao otrežnjenje došla je 2009. i državni udar u Hondurasu, kada su SAD podržale obaranje predsednika Manuela Zelaje. Zatim su režimi u Argentini i Brazilu oboreni na izborima, uz svesrdnu američku pomoć i mešanje.
Venecuela je bila trn u oku Vašingtona jako dugo, više od dvadeset godina. Vodeći „otpadnik“ među latinoameričkim zemljama od vašingtonske politike, Venecuela je, čini se, došla na red da se i u njoj situacija sredi po američkom receptu.
Sve što se od 2009. do danas događalo na tlu Južne Amerike navodilo je na pomisao da SAD lagano, kao piton, stežu omču oko svog najopasnijeg protivnika. Posle neuspelog pokušaja državnog udara u Venecueli 2002, SAD su se, po svemu sudeći, odlučile za drugačiju taktiku, laganog davljenja protivnika, izazivanja ekonomske krize i kreiranja političkog okruženja, u kome bi se nezadovoljni građani sami okrenuli protiv vlasti.
S obzirom na to šta se sve u Venecueli događa poslednjih dana, izgleda da su vašingtonski planeri ocenili da je došlo vreme za delovanje.
Zašto je Venecuela fokusirana kao glavni američki neprijatelj na američkom kontinentu? Razlozi su brojni, a najmanje su ekonomski, iako Venecuela poseduje najveće dokazane naftne rezerve na svetu. Prvi put se Amerika suočava sa ozbiljnim ideološkim protivnikom na latinoameričkom tlu.
„Sjedinjene Američke Države imaju mnogo institucija koje se teoretski bave njenim spoljnopolitičkim prioritetima, pa i Latinskom Amerikom, što je često bila prethodnica njenih aktivnosti koje smo mogli da vidimo prethodnih decenija. To je slučaj i sa Venecuelom“, kaže analitičar beogradskog Instituta za evropske studije Rajko Petrović.
Već godinama se američki tink-tenkovi bave pitanjem strateške važnosti Venecuele za američke interese. Tako jedan od vodećih američkih stručnjaka za Latinsku Ameriku mlađe generacije Mozes Rendon, iz američkog Centra za strateške i međunarodne studije, još 2017. navodi razloge zbog kojih je Venecuela od strateške važnosti za Sjedinjene Države.
Tu je blizina kopnu SAD, bezbednosne pretnje, jer Venecuela sarađuje sa državama poput Kine, Irana i Rusije, migranti koji se iz Venecuele kreću ka SAD, trgovinska saradnja, ali Rendon kao najznačajniji razlog zbog koga je Venecuela važna za interese SAD izdvaja njen uticaj na region.
U istom smislu za Sputnjik govori i Petrović.
„Činjenica o geografskoj bliskosti Venecuele, koja je od Floride daleko svega 2.200 kilometara, može da predstavlja veliki bezbednosni problem za SAD, ukoliko bi Venecuela krenula putem ozbiljnijeg naoružavanja u saradnji sa zemljama poput Rusije i Kine“, navodi on.
SAD su imale veliki problem zbog velikog broja migranata iz Venecuele, koji su što legalno, što ilegalno pokušali da uđu u Ameriku, a treba istaći i da je pokojni venecuelanski predsednik Ugo Čavez 2010. godine sa Rusijom potpisao sporazum o pokretanju razvoja nuklearnog reaktora, ističe Petrović.
„To je Venecuelu moglo da učvrsti u nastojanjima da se otrgne od američkog zagrljaja“, navodi Petrović, „Venecuela je i izuzetno zanimljivo područje za Kinu, koja je često isticala da bi Venecuela mogla biti njen ključni spoljnopolitički partner u Južnoj Americi“.
Ugo Čavez je svojevremeno proklamovao doktrinu „bolivarske republike“, koja se, oslanjajući se na socijalističke ideje, bazirala na ideji o političkoj i ekonomskoj nezavisnosti i solidarnosti latinoameričkih država, oštro se protiveći mešanju Vašingtona u njihove poslove. Štaviše, SAD su, u Čavezovom viđenju stvari, odgovorne za to što Latinska Amerika tavori na margini svetske istorije.
Regionalni uticaj koji je Venecuela uz pomoć ovakvog pogleda na svet ostvarila, prema Petrovićevim rečima, predstavlja najveći problem za SAD:
„Venecuela je pokazala da može da bude primer drugim latinoameričkim zemljama, da postoji način i put, mada mukotrpan, da se suprotstave američkim imperijalističkim zahtevima“.
Venecuela je otišla korak dalje, pa je bila inicijator za formiranje Bolivarskog saveza naroda naše Amerike (ALBA), organizacije koja je važila za alternativu Organizaciji američkih država (OAS), čije je sedište u Vašingtonu i koja je pod neprikosnovenim uticajem SAD.
„U ALBA savezu Kuba je dala značajan ideološki supstrat, a Venecuela jednu vrstu pokazivanja da su takve stvari u praksi moguće. To su stvari koje Vašington nije mogao da toleriše“, kaže Petrović.
Ono što je, prema Petrovićevim rečima, zanimljivo, nije samo to ko je sve priznao samoproglašenog predsednika Venecuele Huana Gvaida. Jeste čudno to što ga je priznao i Čile, uzimajući u obzir istoriju te latinoameričke države, ali je mnogo zanimljivije što Meksiko nije priznao Gvaida za predsednika.
Jer Meksiko se, kaže Petrović, polako, ali sigurno profiliše kao novi lider Latinske Amerike.
