Dokumentom se oštro osuđuju sve agresivniji potezi Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje kojima nastoje da potkopaju „normativne osnove i principe evropske demokratije i suverenitet svih zemalja“ EU, kao i da utiču na izbore i podržavaju ekstremističke pokrete.
Reč je o jednom od vidova „administrativnog pripremanja terena“ da se Evropski parlament ponovo usmeri u pravcu „stvaranja homogenog mišljenja i straha od trećih država“ koje u EU percipiraju kao problematične i neprijateljski nastrojene, dodaje Gajić.
Na taj način vrši se jedna vrsta unutrašnje homogenizacije i dolazi do pokušaja da se nejedinstvo unutar EU nadomesti „stvaranjem jednoumlja“, pod navodnom stvarnom ili izmišljenom pretnjom, ističe Gajić.
Tako se, zapravo, sprečavaju politike pojedinih evropskih država koje imaju suverene odluke i pokušava im se nametnuti da mimo sopstvenih nacionalnih interesa i sagledavanja stvarnosti u međunarodnoj zajednici budu primorane da zauzmu jedinstveni stav i formiraju jedinstveni front prema onim državama koje su apostrofirane kao opasne i problematične u širenju propagande koja im se imputira.
„U tom smislu se to može videti kao sofisticirani metod administracije koja opslužuje tela EU, a pre svega Evropski parlament, koji ima najveći stepen legitimiteta, da se na taj način homogenizuje njihovo mišljenje i definiše politika koju je onda teško izbeći od strane pojedinih država i uopšte, unutar tela Evropske unije“, kaže Gajić.
Na pitanje otkud Iran i Severna Koreja u društvu Rusije i Kine, naš sagovornik kaže da su Iran i Severna Koreja dugi niz godina u propagandnom, medijskom smislu apostrofirane kao „otpadničke države“ i „države zla“ pa se onda, kao takve, trpaju u isti koš sa velikim silama u usponu.
Na taj način, pokušava se stvoriti negativna percepcija Rusije i Kine, iako je jasno da ni Iran ni Severna Koreja nemaju ni medijski, ni politički, ni obaveštajni domašaj da bi mogli da deluju na tlu EU, a takođe nemaju ni takve interese.
U Rezoluciji se apeluje na EU i članice da stave pod kontrolu čak i aplikacije za privatne poruke, što je, prema Gajićevom mišljenju, pokušaj implementiranja nekih politika kojima bi EU, pod izgovorom borbe protiv propagande, „stavila pod kontrolu“ što više kanala komunikacije.
Sve to se sada radi vezano za izbore u maju 2019. godine, a očigledno je da se briselski i establišment u Strazburu jako plaše njihovih rezultata, ističe Gajić.
Zapravo, reč je o pokušaju da se u izbornom ciklusu utiče na evropsko javno mnjenje i na evropske glasače kroz priču o borbi protiv opasnih, propagandnih uticaja trećih strana. Na taj način vrši se i sužavanje medijskog prostora i svesti samih građana EU.
„Pod izgovorom odbrane evropskih vrednosti, pokušava se uticati na rezultate izbora i na dostupnost informacija, jer ako biste gomilu informacija koje se šire savremenim medijima proglasili produktima neprijateljske propagande i cenzurisali ih, na taj način biste zapravo osiromašili dostupnost medijskih sadržaja sopstvenim građanima i mogli biste da utičete na njihovo mišljenje u periodu kad EU ulazi u izborni ciklus i kad se očigledno nalazi u dubokoj vrednosnoj i institucionalnoj krizi“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Interesantno je da stavljanje pod kontrolu aplikacija za privatne poruke nije jedina metoda karakteristična za Orvelovo „ministarstvo istine“ iz „1984“.
„EU i njene članice treba da razmotre razvoj legalne osnove i na nivou EU, i na međunarodnom nivou, za borbu protiv hibridnih pretnji kojom bi se obuhvatile i sankcije za odgovorne za orkestriranje i sprovođenje kampanja dezinformisanja, a delovanje kompanija za društvene medije, usluge poruka i pretraživanja treba da bude regulisano kako bi se osigurala potpuna transparentnost“, navodi se u rezoluciji.
Gajić kaže da bi se u slučaju sprovođenja ovakvih orvelovskih preporuka EU mešala u privatne poslove svojih građana, pod bezbednosnim izgovorima, i da je „očigledno da neko želi da se politika EU usmeri u tom pravcu — u pravcu cenzurisanja i mešanja u privatne živote“.
„Oni smatraju da su njihove vrednosti ugrožene i da su vrednosti institucionalnih zdanja EU važnije od individualnih sloboda, među kojima je i sloboda informisanja. Sumnjaju u mogućnost kritičkog mišljenja sopstvenog stanovništva, odnosno ne veruju da njihovo stanovništvo može sâmo da razabere između informacija koje su mu dostupne. Čini mi se da neko želi da im uskrati pristup određenim informacijama pod izgovorom da su te informacije planski, svesno poslate na medijsko polje od strane trećih država, što govori o njihovoj velikoj unutrašnjoj nesigurnosti i nepoverenju u moć rasuđivanja sopstvenih građana“, kaže Gajić.
Rezolucija bi trebalo da se nađe na glasanju u Evropskom parlamentu u februaru, i ako bi ona bila usvojena, njeni dometi ne bi bili preterano duboki, smatra naš sagovornik.
Rezolucije Evropskog parlamenta u principu su obavezujuće u instruktivnom smislu, ali vidimo da ih se institucije pojedinih država ne pridržavaju i da se mehanizmi nametanja pod prisilom sprovođenja takvih odluka u praksi ne sprovode.
„EU u praksi nema takve mehanizme kojima može da prisili države-članice na raznim poljima svojih politika, pa i na medijskom, da se doslovno pridržavaju odluka koje se donose na nivou EU. To nije ni prazno slovo na papiru, jer zaista će neke države i neke političke strukture koje podržavaju odluke EU pokušati da na taj način medijski prostor redefinišu, odnosno da ga suze, ali neke, sa druge strane, to neće učiniti, tako da će situacija verovatno biti šarolika“, kaže naš sagovornik.
Tek u vreme finiša predizborne kampanje uoči izbora za Evropski parlament videće se koliki je bio uticaj ovakvih odluka i kakve su posledice njihovog sprovođenja, zaključuje Gajić.
