Uoči Nove godine osnivač „Majkrosoft“ korporacije Bil Gejts je na svom sajtu objavio pismo o problemima koji ga brinu. Jedan od njih je i globalno zagrevanje. Prema njegovom mišljenju, nuklearna energija se može nositi sa tim izazovom.
„Nuklearna tehnologija je idealna za borbu protiv klimatskih promena, jer je to jedini izvor energije koji je dostupan 24 časa dnevno i pritom ne proizvodi efekat staklene bašte. Problemi sa modernim reaktorima, uključujući i opasnost od nesreća, u potpunosti se rešavaju uz pomoć inovacija“, objasnio je osnivač kompanije „Majkrosoft“.
Milijarder veruje da će upravo SAD postići izuzetne rezultate u ovoj oblasti „zahvaljujući svojim naučnicima, preduzetnicima i investicionom kapitalu koji je na svetskom nivou“.
Gejts greši: u proteklih 20 godina američka atomska industrija je degradirala do krajnjih granica, a glavnu ulogu u tome je imala ruska državna korporacija „Rosatom“, navodi novinar RIA Novosti Maksim Rupčenko.
Sve je počelo još krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je Sovjetski Savez s pravom smatran svetskim liderom u razvoju tehnologija za obogaćivanja uranijuma uz pomoć centrifuga. U SAD su za proizvodnju nuklearnog goriva koristili neefikasnu i skupu tehnologiju difuzije gasa. Dovoljno je reći da je za nju potrebno 50 puta više energije nego za obogaćivanje centrifugama. Zbog toga su Amerikanci odmah nakon završetka Hladnog rata počeli da kupuju ruski obogaćeni uranijum za nuklearne elektrane, što je bilo oko 12 puta jeftinije. Sovjetski „Tehsnabeksportom“ je počeo sa isporukom 1987. godine, pri čemu se kupovina stalno povećavala. Višak sovjetskog nisko obogaćenog uranijuma je brzo nestao, ali zahvaljujući smanjenju arsenala atomskog oružja, Rusija je proizvela 500 tona slobodnog visoko obogaćenog uranijuma, dobijenog iz demontiranog nuklearnog oružja. Stručnjaci ove dve zemlje su došli na ideju da ga „razblaže“ i da ga pretvore u u gorivo za američke nuklearne elektrane.
Godine 1994. potpisali su ugovor prema kojem je Rusija pružala SAD usluge pretvaranja 500 tona uranijuma dobijenog iz oružja u gorivo za elektrane (tehnologiju su razvili stručnjaci iz Uralskog elektrohemijskog kombinata).
Američka korporacija za bogaćenje uranijuma (USEK) obavezala se da realizuje prodaju nuklearnog goriva na domaćem tržištu, prebacujući sredstva „Tehsnabeksportu“.
U maju 1995. godine iz luke u Sank Peterburgu otpremljena je prva tura od 24 tone uranijuma u okviru sporazuma VOU–NOU („visoko obogaćeni uranijum–nisko obogaćeni uranijum), koji su takođe nazivali „Megatone u megavate“.
U novembru 2013. godine poslednjih 60 tona uranijuma otpremljeno je u SAD istim putem. Do tada su kompanije „Tehsnabeksport“ i USEK već bile potpisale novi dugoročni ugovor o obogaćivanju uranijuma za američke nuklearne elektrane.
Isporuke prirodnog uranijuma iz SAD u Rusiju i dalje su bile zabranjene, pa su Amerikanci došli do zaobilaznog rešenja. „Rosatom“ je uz aktivnu pomoć Vašingtona kupio kanadsku kompaniju „Uranijum 1“, koja se bavi izvozom nuklearnih sirovina, a time je indirektno dobijena dozvola za izvoz prirodnog uranijuma iz SAD u Kanadu. „Uranijum 1“ poseduje nekoliko rudnika uranijuma u SAD, kao i u Australiji, Kanadi, Kazahstanu, Južnoafričkoj Republici, Tanzaniji. Na taj način „Rosatom“ nije samo dobio priliku da ispuni uslove ugovora sa Amerikancima, nego je i stekao moćnu sirovinsku bazu za sopstvene potrebe.
Za rusku nuklearnu energiju isporuka urana u SAD, u okviru sporazuma VOU-NOU, bila je spas u vreme ekonomskog haosa devedesetih godina. Kao rezultat toga, Rusija je zadržala i povećala svoje kapacitete za obogaćivanje uranijuma, ojačala je kadrovski potencijal industrije i finansirala je nove projekte u oblasti atoma koji se koristi u mirnodopske i vojne svrhe.
Kada je reč o Sjedinjenim Američkim Državama, rezultati dvadesetogodišnje saradnje sa Rusijom u nuklearnoj sferi nisu tako jasni. Sa jedne strane, američke energetske kompanije uštedele su milijarde dolara kupovinom ruskog uranijuma. Sa druge strane, s obzirom da je „Tehsnabeksport“ obezbedio najveći deo uranijuma za potrebe američkih nuklearnih elektrana, Amerikanci su skoro potpuno izgubili kompetenciju u toj oblasti.
Dokaz za to je neuspešan pokušaj kompanije „Centrus“ (bivše USEK) da izgradi prvu američku fabriku za obogaćivanje uranijuma uz pomoć centrifuga. U februaru 2016. godine zvanično su najavili prekid svih radova po pitanju tog projekta.
Sada se većina američkog uranijuma kao i pre obogaćuje uz pomoć tehnologije difuzije plina u Pajktonu, u Ohaju. Prema procenama Svetske nuklearne asocijacije, SAD su na petom mestu u svetu po kapacitetu za obogaćivanje, što je dvostruko slabije od Francuske i Kine i tri puta od konzorcijuma „Urenko“. Rusija zadržava bezuslovno vođstvo u svetu, jer je po kapacitetu dva puta ispred „Urenka“ i šest puta ispred SAD.
Štaviše, Amerikanci u potpunosti zavise od uvoza prirodnog uranijuma. Prema podacima američke Energetske informacione agencije, njihova sopstvena nalazišta zadovoljavaju samo 11 odsto današnjih potreba nuklearne industrije u sirovinama. Dakle, snovi Bila Gejtsa o globalnom liderstvu Sjedinjenih Američkih Država u nuklearnoj energiji ostaće samo snovi.
