Pored toga, Francuzi su pokušali da preuzmu i italijansku medijsku kuću „Medija set“, pa čak i „Telekom Italija“.
Sa druge strane, čuvenu francusku kompaniju „Šontije de l‘ Atlantik“, koja se bavi izgradnjom kruzera, kupila je korejska firma „CTK Korporejšen“ 2009. godine i ona danas nosi naziv CTK.
Niko nije izgovorio nijednu reč kada su Korejci kupili tu kompaniju. Čak i da je Severna Koreja kupila francusko brodogradilište, mislim da niko ne bi bio protiv. A mogla bi i neka „srednja Koreja“, nema problema.
Međutim, što važi za Francuze, pa i za Korejce, ne važi za Italijane. Kada je najveće italijansko brodogradilište „Finkantijeri“ odlučilo da kupi „Šontije de l‘ Atlantik“, to je bilo kao smak sveta. Počela je prava histerija.
Naime, 2017. godine kompanija „Finkantijeri“ je pobedila na tenderu za kupovinu francuske kompanije, ali ultraliberalni (ali i hiperprotekcionistički) predsednik Emanuel Makron je zaustavio ceo proces pod izgovorom „nacionalizacije“, koja je zabranjena Italijanima, ali je dozvoljena onima koje ne mare za mišljenje komšija.
U skladu sa prethodnim ugovorom, „Finkantijeri“ je planirao da kupi 66.66 odsto akcija kompanije CTK od korejske „CTK Korporejšen“, koja je bila u stečaju. Međutim, Makronu se izgleda više sviđa kad je kontrolni udeo u rukama azijske braće, nego u rukama partnera u okviru EU.
Zato je predsednik odbio da proda akcije. Došlo je do velike krize u odnosima francuskih i italijanskih vlasti. Na kraju, nakon mukotrpnih pregovora, Rim je pristao na kompromis (u stvari — na gubitak): „Finkantijeri“ je dobio 50 odsto akcija CTK, plus jedan odsto, koji su francuske vlasti „plemenito“ dale Italijanima na rok od 12 godina, ali zadržavajući pravo da oduzmu taj jedan odsto bez saglasnosti „Finkantijerija“.
Ipak, izgleda da to nije bilo dovoljno ponižavajuće za italijanske pristalice jedinstvene Evrope.
Francuska je u novembru 2018. godine, uz podršku Nemaca, zatražila od Evropske komisije da sprovede antimonopolsku istragu. I osmog januara 2019. godine EK je izrazila sledeće mišljenje:
„Na osnovu podataka koje su prosledile Nemačka i Francuska i uzimajući u obzir rezultate njihove sveobuhvatne istrage, Evropska komisija smatra da bi ovaj sporazum mogao da naškodi konkurenciji u oblasti brodogradnje.“
Postavlja se pitanje zašto Evropska komisija nije bila zabrinuta zbog „konkurencije“ kada je francuska kompanija bila u rukama korejske „CTK Korporejšen“, koja je imala tri puta više zaposlenih i četiri puta veće prihode od „Finkantijerija“.
A kakvu ulogu u toj priči ima Nemačka, koja se pridružila Francuskoj? Najveći konkurent „Finkantijerija“ se zove „Majer verft“. Da li je potrebno neko dodatno objašnjenje?
Dakle, Francuzi — mogu, Italijani — ne. Što bi rekao glavni lik filma „Markiz Grilo“: „Žao mi je, ali to sam ja, a vi ste… ništa“.
I mi ništa ne možemo da uradimo u toj situaciji. Kad god pokušavamo da kažemo nešto o nacionalnom suverenitetu, proglašavaju nas za nacionaliste. A drugima je dozvoljeno da pričaju o tobože ekonomskom liberalizmu, transparentnosti, pravilima tržišta i da pri tome nacionalizuju industriju, da brane svoje interese i da se bave protekcionizmom.
Kažu da je naša politika prema migrantima odvratna, a oni sami zatvaraju granice, između ostalog i unutrašnje, to jest unutar šengenske zone, ne puštaju trudnice izbeglice…
Da se razumemo, Francuzi i Nemci su dobri momci. Ali (evo paradoksa) nas razjedinjuje ujedinjena Evropa. Bez ovih mnogobrojnih komisija, lobista, nametnutih odluka, odlično bismo sarađivali kao ozbiljne, suverene zemlje i živeli bismo u zajedničkoj Evropi. Ali sada ona više liči na lift, u kojem je komšija „pustio gas“. Nemam ništa protiv liftova, komšija, evropskih komisija, slobodnog tržišta, i tako dalje, ali molim vas, otvorite ovaj lift, ovde je nemoguće disati.
Autor je novinar Sputnjika Italija Alesio Trovato
