Dečanska hrisovulja, Karađorđev protokol, rukopisi Vuka Karadžića, Milutina Milankovića, Jovana Cvijića, Ive Andrića i mnoge druge dragocenosti više nego ikad ugroženi su od propadanja jer su uslovi u kojima se čuvaju krajnje neodgovarajući.
„Poslednji je čas da oni koji vode računa o o prošlosti našeg naroda i kulturi shvate da ne smemo da dozvolimo da srpsko pisano blago i dalje propada, jer uprkos svim naporima koje ulažemo, nećemo moći još dugo da sačuvamo tu predragocenu i staru građu arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti!“, apeluje u razgovoru za Sputnjik direktor arhiva SANU Vasilije Krestić.
On ističe da ne postoje mogućnosti da se dragocena građa čuva na odgovarajući način.
„Prostor je skučen i ograničen, nemamo nijedan odgovarajući depo gde bi se građa čuvala u odgovarajućim klimatskim uslovima, u određenoj vlažnosti i temperaturi kako bi bila zaštićena. Zbog toga naša građa često strada. Mikrobiološke promene i hemijski procesi na dokumentima su učestaliji i ubrzani. Stalno zbog toga brinemo i dajemo na konzervaciju i restauraciju da bismo usporili te procese i da bi ih sačuvali od propadanja“, kaže Krestić i naglašava da je situacija alarmantna.
„Do te mere smo ugroženi naročito od trenutka kad nam se desio nemili eksces. Zbog procurele cevi sa sprata iznad, preko plafona voda je kapljala na arhivsku građu, na rukopise Ive Andrića. Od tada, za svaki slučaj držimo iznad polica spremne folije da bismo bar na taj način sačuvali našu građu.“
Srpska akademija nauke i umetnosti trebalo je još pre 30 godina da dobije novu zgradu u kojoj bi imala adekvatne uslove. Međutim, tada se dogodila afera „Memorandum“, koja je sve stopirala.
„Sve je palo u vodu jer su naši političari, ne shvatajući da su dužni da blago čuvaju i spašavaju, kaznili Akademiju i prekinuli sve dalje poslove koji su se ticali izgradnje te zgrade. I Akademija evo izdržava više od 30 godina te kazne. Pa i da smo ratni zločinci, odslužili bismo do sada tu kaznu.“
Krestić naglašava da je došlo vreme da nova vlast shvati da se sakaćenjem kulture ne može kažnjavati čitav srpski narod.
„Nadamo se da ćemo naići na razumevanje i Akademija je spremna da na sve strane kuca na vrata kako bi se konačno to pitanje rešilo.“
Zbog digitalizacije ne smemo žrtvovati originale
Govoreći o postupku digitalizacije arhivske građe, Krestić objašnjava da je u projekat audio-vizuelnog arhiva i centra za digitalizaciju srpska vlada uložila dosta novca.
Takođe, Arhiv SANU je iz Ruske nacionalne biblioteke u Petrogradu dobio elektronsku kolekciju starih srednjovekovnih srpskih rukopisa nastalih između 12. i 16. veka.
„Digitalizacija se postepeno sprovodi i sad će se i ubrzati taj proces kako bi i na taj način spasavali građu. Ali mi ne smemo zbog toga da žrtvujemo originale, ni u kom slučaju zato što sada postoji nova tehnologija. A i pitanje je koliko će ta tehnologija moći da traje. Sve to što se u elektronskoj formi čuva, novo je za nauku u celini, pa se postavlja pitanje koliko može da traje. A sada znamo da je ovo moglo da traje od 13. veka do naših dana, tu imamo iskustva i znamo na koji način treba čuvati.“
Arhiv izuzetnog značaja
Arhiv SANU postoji više od jednog i po veka. Kad je osnovano Društvo srpske slovesnosti 1841. godine, osnovan je i arhiv akademije.Tvorci tog društva, pre svega Jovan Sterija Popović i ljudi oko njega smatrali su da je poslednji trenutak da Srbi shvate da ne smeju da dozvole da raznovrsna građa koja potiče iz ranijih vremena bude razbacana, neuređena i nezaštićena.
I doneli su odluku da povedu računa o svakom predmetu koji se tiče prošlosti Srba, bez obzira da li su to rukopisne knjige ili pojedinačni tekstovi.
Zahvaljujući njima i početku rada kasnije Akademije nauka kao institucije na koje se naslanjaju ostale ustanove koji se tiču Akademije, počelo je ozbiljnije sabiranje dokumenata. Arhiv se očuvao kroz sva ostala društva koja su nastavljala rad, Društva srpske slavesnosti: Srpsko učeno društvo, Srpsku kraljevsku akademiju, Srpsku akademiju nauka.
Arhiv poseduje pre svega građu koja se odnosi na te institucije. Takođe, čuva i građu koja potiče od članova Akademije – njihove naučne radove i rukopise, prepiske, biografije…
„Na samom početku sakupljeni su i materijali koji nemaju veze sa ustanovom, već s prošlošću Srba, od rukopisnih knjiga od 13. veka pa do kasnijih vremena, razne rukopisne knjige izuzetne vrednosti i značaja, prave raritete. To je u Arhivu smešteno u tzv. staru zbirku koja je na našu žalost u našem arhivu najbogatija. Takvih starih rukopisnih knjiga iz tog perioda bilo je mnogo u našoj Narodnoj biblioteci, ali su ti rukopisi izgoreli zbog bombardovanja 1941. godine. Takva količina starih rukopisa ne postoji nigde više ni u Srbiji, ni u svetu“, precizira Krestić.
U istorijskoj zbirci koja broji više od 15.000 jedinica, čuvaju se rukopisi i dokumenti koji se u najvećoj meri odnose na istoriju srpskog naroda, ali i mnogo šire.
Pisani istorijski izvori, prepiske, originalni dokumenti, dnevnici, memoarska dela. Tu su i materijali istaknutih ruskih naučnika i znamenitih ličnosti, kao i bogata građa o ruskoj emigraciji.
