Nagrada za buduće filmove postala je već tradicija Kustendorfa. Ove godine Emir Kusturica je nagradom i omažom ukazao čast Serđiju Lopezu, proslavljenom španskom glumcu. Vidno raspoložen, duhovit i neposredan Katalonac, nakon projekcije filma „Srećan kao Lazaro“, u kojem tumači jednu od glavnih uloga, govori za Sputnjik o atmosferi na Mećavniku, političkim tenzijama u svetu, ulogama na filmu i u pozorištu i najavljenoj saradnji sa Kusturicom…
Šta Vam se najviše dopada na Kustendorfu i šta najviše volite kod Emira Kusturice?
— Kod Kusturice volim mnogo stvari. Volim njegove filmove, odnosno pogled na život koji predstavlja u njima. On je veliki reditelj, njegovi filmovi nose ideje i pogled na život, oni se ne svode samo na to da zabave gledaoca i da dobrom slikom i muzikom odvuku pažnju na sat i po vremena. On ima politički pogled na svet, na ljudska bića i njihovu svrhu postojanja. Ono što najviše volim kod Kusturice je — sve. Volim njega, njegov glas, volim njegovu porodicu, njegov festival, ovde me sve podseća na njega. Ovo je mesto na kojem se okupljaju ljudi koji se bave filmom i muzikom. Samo on može da napravi ovako nešto i moram da priznam da sam bio iznenađen i pod velikim utiskom kada me je pozvao: „Zdravo, Lopez! Možda ti je poznato moje ime, ja sam Emir Kusturica“. I onda mi je predložio da dođem na festival i budem deo ove neverovatne atmosfere.
Najavio je saradnju s Vama?
— Da, najavio je i zato bih zamolio ljude koji su to čuli da ga pritisnu da ne zaboravi Katalonca, da me uvrsti u svoj raspored i da mi da posao u sledećem filmu. Šalim se. To zavisi od njega, naravno, ali ne mogu ni ja da kažem „da“ bez scenarija.
U kakvoj je poziciji evropski film danas? Da li je bliži Holivudu ili istočnoj kinematografiji?
— Film je industrija, ali je snaga evropske kinematografije u tome što ne prihvata da gleda na film samo kao na biznis i zabavu nego na umetnost koja objašnjava stvarnost, njene razne vidove. Nama su potrebne priče, potrebni su nam film i književnost. Neverovatna je i moćna ideja kada vam neko ispriča priču o nekom malom gradu u nekoj dalekoj zemlji, a vi koji ne živite tamo čujete tu priču. Evropa ima mnogo stvari koje treba da odbrani kada je reč o ljudskoj vrsti, životu i opstanku u ovom sistemu prepunom nasilja. Mislim da možemo da se borimo protiv ideje da film služi samo zabavi. Isto pričam i kada sam u pozorištu — umetnik treba da odluči da li želi da ispriča priču ili da bude samo deo zabave.
Imali smo prilike da pogledamo vaš film „Srećan kao Lazaro". Koja je, po Vašem mišljenju, najvažnija poruka ovog ostvarenja?
— Najvažnije je to što je on revolucionaran, što predlaže borbu protiv sistema, protiv moći, uz pomoć nevinosti, dobrote i saosećanja. Mislim da je to umetnička eksplozija, jer kaže da lider možda nije najjači, najbogatiji, najmoćniji, možda je siromašnija, nevinija i bolja osoba naše ogledalo. Možda upravo takva osoba može da izvuče iz nas nešto veoma duboko, da nas navede da budemo saosećajni prema ljudima koji su ranjivi, da pomažemo drugima, da se borimo za njih.
Vi ste iz Katalonije. Koliko političke okolnosti u Vašoj zemlji utiču na umetnost?
— Dosta. Utiču na sve umetnike, ne samo na glumce, nego i na pisce. Ljudi na ulici mnogo pričaju o onome što se događa u Kataloniji, o politici, i ja mislim da je to dobro, jer treba postavljati pitanja. Politika nije samo posao političara, političke elite, nego i posao običnih ljudi. I onaj koji se bavi umetnošću, i onaj koji radi u prodavnici, treba da razmišlja o tome, da ima stav. Mnogi umetnici u Kataloniji se danas bave time. Ljudi ne treba samo da zatvore oči i zaklope uši.
Ima li umetnost moć da menja stvari?
— Upravo tako. Margaret Tačer je govorila da kapitalizam nema alternativu, ali mislim da ljudi počinju da vide i da osećaju da ta alternativa možda i postoji. Ovaj festival ide u tom pravcu. Kada se osvrnemo na događaje u Španiji i Kataloniji, možda možemo da nađemo način da živimo zajedno, ali treba da postavljamo pitanja i da čujemo druge.
Kao čovek koji mnogo putuje, kako vidite globalne tenzije između Istoka i Zapada, Rusije i SAD? Čini se da smo stalno na korak od trećeg svetskog rata? Hoće li biti mira u budućnosti ili dolaze teška vremena?
— Mislim da je to veoma složeno pitanje. Ljudska bića imaju kapacitet za međusobnu empatiju, stvari drugačije funkcionišu kada ljudi stoje jedan na jedan nego kada je nešto veće iznad njih, kao što su država ili nacionalnost, kada brane neku ideju. Mislim da postoje ideje koje ujedinjuju sve.
Često igrate asocijalne likove, kako pronalazite vezu s ulogama koje tumačite?
— Za mene je prednost to što je za mene gluma igra. Ne moram da se slažem, to je nemoguće, s fašistom koji je ubijao decu i nevine, ali kada ga igram, moj zadatak je da igram vuka koji je napao Crvenkapu. Vuk je loš, zao, i on je za glumca igra koju treba da odigra. Kada igram lošeg momka u filmu, ne tražim opravdanje za tu stranu ljudskog bića. Najvažnije je šta umetnik želi da kaže filmom, bez obzira na to da li je reč o dobrom ili lošem junaku.
Vi ste filmska zvezda, ali igrate mnogo i u teatru. Šta je magija pozorišta, koja je njegova prednost u odnosu na film?
— Kada ste u pozorištu, igrate u sadašnjosti. Publika gleda glumce kako dišu, pred njom su, u tom trenutku. Ima nečeg religioznog u tome, što podseća na slušanje liturgije u crkvi, na energiju koja struji između sveštenika i vernika. U pozorištu se nešto događa između publike i glumaca. To je veoma teško, jer kada ste na filmu, vi ste sami, iako vas gleda hiljadu ljudi. U pozorištu je reakcija publike uvek trenutna, uvek je prisutna.
