Francuski reditelj i scenarista David Oelhofen predstavio je na „Kustendorfu“ svoj film „Bliski neprijatelji“. U središtu priče su prijatelji od detinjstva Dri i Manuel, koji kreću različitim životnim putevima: Manuel odlazi sa druge strane zakona, a Dri postaje policajac. Kada Manuelov najveći posao krene naopako, njih dvojica se susreću i shvataju da su neophodni jedan drugome kako bi opstali.
Nagrađivanom reditelju ovo je drugi boravak u Srbiji. Pre četiri godine na Festu je prikazan njegov film „Daleko od ljudi“ o Alžirskom ratu. Oelhofen je rekao za Sputnjik da je Beograd na njega tada ostavio snažan utisak.
„Bilo je to divno iskustvo, čuvam lepe uspomene sa tog festivala. Nikad pre toga nisam bio u Srbiji, pa su me organizatori festivala proveli kroz grad, ispričali mi njegovu priču. Video sam zgrade uništene u bombardovanju. To je grad istorije, bilo je mi je vrlo interesantno, tim pre što sam došao sa filmom koji za temu ima početak rata. Možete naći neke sličnosti sa njegovom radnjom i ratovima na ovim prostorima, u bivšoj Jugoslaviji. Bilo je vrlo inspirativno za mene pre četiri godine. Video sam da je publika bila izuzetno zainteresovana, fokusirana na moj film.“
Ovog puta imamo priliku da pogledamo malo drugačiji film…
— Film „Bliski neprijatelji“ je različit, ali ima i dosta zajedničkih stvari sa prethodnim, pošto se u oba projekta bavim društvenim temama, likovi imaju svoje namere i ciljeve u različitim miljeima. Nadam se da će srpska publika prihvatiti film i da će ga shvatiti u domenu društva i politike.
Da li možete da nam kažete nešto više o ostvarenju?
— Imam prijateljicu koja je advokat i ima klijente prestupnike, dilere droge. Jednom prilikom sam je pitao da li postoji mogućnost da razgovaram sa njima. Na moje veliko iznenađenje oni su pristali da mi se povere. Bio sam vrlo znatiželjan i pitao sam „loše momke“ različite stvari. To nisu bila pitanja o kriminalnim radnjama, organizacijama, njihovim poslovima, već o njihovim privatnim životima, njihovoj deci, njihovim porodicama… Cilj mi je bio da otkrijem kako izgledaju njihovi životi. I shvatio sam da su imali sve samo ne romantične živote, kako mi često zamišljamo. Bilo je interesantno napraviti film o tim ljudima i pokazati istinu. Onda se tu umešala moja opsesija o porodici, zajednici… Svakako sam želeo da napravim film koji će ispričati istinu.
Kako vidite savremeni svet? Koliko je važno da umetnost skrene pažnju na društvene probleme?
— Ne pokušavam da prikažem probleme. Kada pišem ili snimam film želim da sagledam svet sa svim njegovim složenostima. Nije mi namera da kažem: „Pogledajte! Tu je problem!“. Ponekad na poetičan ili realističan način želim da podelim moju viziju sveta. Za mene je moderan svet vrlo kompleksan i ne sviđa mi se kada neko želi da pojednostavi stvari. U svakom segmentu filma želim da pokažem složenost porodice, društva, politike. Uloga umetnika je da pokuša da uhvati trenutak i podeli ga sa publikom. Da se ne fokusira na problem, nego na složenost. Možete da pokažete probleme, da prikažete vrlo dobre stvari, ljubav, ljubav je divna stvar u životu. Možete da je pretočite na film. Nisam protiv ljubavi, ne bavim se samo problemima, ali u „Bliskim neprijateljima“ veoma sam se fokusirao na društvenu stvarnost. Francuska tretira arapske zajednice, to je socijalni problem u našoj zemlji. Bilo mi je interesantno da snimam film o tome, jer naša kinematografija ne priča priču na taj način, nije društveno orijentisana.
Kakve probleme mi imamo?
— Ne znam dovoljno Srbiju da bih pričao o vašim problemima.
Ipak, da li Vam je neki segment bio inspirativan?
— Bilo je vrlo interesantno da slušam o ratovima na ovim prostorima. Kako su ljudi koji su bili vrlo bliski postali neprijatelji preko noći. Demokratija, bratstvo, prijateljstvo. To su divne reči, ali vrlo krhke. Sve je to lako lomljivo. Da, bio sam vrlo zainteresovan za srpsku istoriju.
A trenutna situacija u Francuskoj?
— Ne znam kako je to prezentovano kod vas, ali je komplikovano. Nije lako govoriti o problemu u dve rečenice. Mislim da su ljudi umorni, vrlo umorni od evropske politike, francuske politike. To je kapitalizam. Ljudi su umorni od sistema, ali ne veruju u politiku, ne glasaju više, ne čine ništa kako bi promenili stvari, nisu učesnici protesta. U isto vreme to je politička pobuna, ali ljudi zaista ne veruju u politiku. Tako da je to vrlo neobična situacija. Mislim da bi trebalo da glasaju, da se aktivno uključe u politiku. Ja i dalje verujem u demokratiju. Ovo je vrlo osetljiv momenat, vrlo opasan po demokratiju i u isto vreme može biti vrlo dobra prilika da pričamo o onome što mi želimo i šta radimo. Ali mislim da su ljudi umorni.
