Film „Srećan kao Lazaro“ italijanske rediteljke Aliće Rovaher, dobitnik nagrade za najbolji scenario na prošlogodišnjem festivalu u Kanu, prikazan je u okviru programa Savremene tendencije 12. Filmskog i muzičkog festivala „Kustendorf“. Film je prethodno projektovan i na prošlogodišnjem Festivalu autorskog filma i festivalu Palić.
Priča prati dva mladića — Lazara, seljaka naizgled prostodušnog zbog svoje dobrote, i Tankredija, plemića opterećenog sopstvenom maštom. Njihovim životima u izolovanom, pastirskom selu Inviolati vlada ozloglašena markiza Alfonsina de Luna, kraljica cigareta. Kada Tankredi zamoli Lazara da mu pomogne u izvršavanju svoje otmice, njihovo prijateljstvo se učvršćuje. Taj neverovatni savez je otkrovenje za Lazara i prijateljstvo toliko dragoceno da će prevesti Lazara kroz vreme u potrazi za Tankredijem.
Nakon projekcije filma u Drvengradu, glavni glumci održali su radionicu za studente i mlade autore, a potom smo razgovarali sa Adrijanom Tardiolom, šarmantnim momkom iz italijanskog gradića Orviedo, koji tumači lik Lazara. Njemu je to prvo pojavljivanje na filmu, a svojom autentičnošću čiji najznačaniji deo predstavlja mladoliko dobroćudno lice, nikoga na projekciji nije ostavio ravnodušnim.
Sve čestitke! Ovo je Vaš prvi film, a izazvao je veliko interesovanje kod publike, postali ste zvezda preko noći. Kakav je osećaj i da li ste očekivali takve reakcije?
— Hvala mnogo. Da, to je moj prvi film i bilo je veliko iznenađenje što je postigao toliki uspeh. Uloga Lazara me je pronašla igrom slučaja. Studiram ekonomiju i nisam imao iskustva sa glumom. Rediteljkina saradnica me je preporučila, i iako nisam izašao na kasting, poverili su mi ovaj veliki zadatak. Srećan sam rezultatima do kojih smo došli, a posebno me raduju svi ovi razgovori koje sam vodio sa publikom. Oplemenili su me kao čoveka.
Ovo je treće prikazivanje filma u Srbiji. Kako Vam se sviđa naša zemlja, a kako festival „Kustendorf“?
— Prvi put sam doputovao u Srbiju i ujedno sam prvi put ovde na nekom festivalu. Lepa stvar koja me je ovde dočekala jeste činjenica da je publika izuzetno heterogena. Ima i mladih i starijih ljudi, to me je veoma dirnulo. Još u avionu sam primetio kako su predeli prelepi.
Da li ste imali priliku da pogledate neki srpski film?
— Nažalost, ne znam baš dobro srpsku kinematografiju, nisam imao prilike da je upoznam. Ali s obzirom da sam sada zvanično ušao u svet filma, tu grešku ću ispraviti — obećavam.
Šta je zajedničko Vama i Lazaru?
— Ulogu sam gradio uz pomoć rediteljke Aliće. Ima dosta mojih karakteristika, s obzirom da smo i on i ja izuzetno skromni, imamo taj neki zamišljen pogled i delujemo pomalo nespretno. Međutim, Lazarova dobrota je nešto što sam morao da steknem radeći na liku. Ona je prosto toliko jaka da sam bio primoran da je naučim kako bih ušao u sam lik.
Koliko mi danas imamo takvih kao što je Lazaro? Kako bi izgledao ovaj svet kada bi više nas težilo da bude poput njega?
— To je izuzetno teško reći. Možda mnogi poseduju neke Lazarove karakteristike, kao što je, na primer, nevinost koju smo svi imali kada smo bili deca. Ne može se reći da postoji identičan Lazaro, ali postoji mnogo dobrih osoba. Svet bi sigurno bio bolji, ali je možda pogrešno kada bi sve osobe bile kao on. Ne mogu svi da budu toliko neiskvareni, mora da se uspostavi ravnoteža, neki balans. Ali ne bi škodilo kada bismo imali bar neke njegove karakteristike.
Koliko Vam na početku karijere znači činjenica da ste delili kadar sa zvezdom svetskog filma poput Serđija Lopeza?
— Serđi i mnogi drugi profesionalni glumci poput Luke Čikovanija i Tomasa Ranoa, koje ste imali prilike da vidite u filmu, za mene su odigrali ogromnu ulogu. Pomagali su mi mnogo i davali informacije prilikom samog snimanja. Za mene kao početnika to je imalo neizmeran značaj. Serđi je ne samo meni, nego većini glumaca bio kao otac i njegova sposobnost da stvori grupu, da ostvari osećaj zajedništva jeste nešto što je meni lično dalo smelost i hrabrost za neke stvari u samom filmu. On je dao neverovatan doprinos ovom ostvarenju.
Koje su najvažnije karakteristike italijanskog filma danas? „Srećan kao Lazaro“ je po svom senzibilitetu najbolji dokaz da je Holivud prošlost…
— Još nemam iskustvo u poznavanju filma da bih bio u poziciji da iznesem neko mišljenje o tome. Nisam kritičar. Kao gledalac smatram da postoje određeni žanrovi koji trenutno nisu dovoljno zastupljeni u italijanskoj kinematografiji, kao što su horor i naučna fantastika. Prosto se može reći da smo izgubili neke žanrove koje smo ranije snimali. Neki reditelji su svakako mnogo više usmereni ka Zapadu, međutim ima i umetnika koji su orijentisani ka istoku. Postoji više različitih struja.
