Iako je američki predsednik iznenadio ceo svet kada je objavio da će povući trupe iz Sirije, svima je posle nekoliko dana postalo jasno da to neće ići tako glatko. Naš dugogodišnji diplomata, koji je u nekoliko mandata službovao u Turskoj, kaže da bi bio mnogo zabrinutiji ukoliko bi se američke snage zaista brzo povukle.
„Onda bi alternativa u političkom delovanju mogao postati Balkan. Ja bih želeo da oni još malo tamo ostanu i da se zabave poslom, koji su inače izgubili. Bilo je naivno očekivati da će povlačenje početi odmah, jer je to i logistički i vojno-bezbedonosno i u svakom pogledu složena operacija. Mnogi drugi sada žele da se ubace u taj prostor koji će biti ispražnjen“, objašnjava Tanasković.
S druge strane, što je mnogo važnije, dodaje on, Tramp od početka svog mandata za takve odluke ima izrazitu opoziciju u jednom delu establišmenta. Kao primer navodi njegovog savetnika za nacionalnu bezbednost, Boltona, pa i samog Pompea, koji celokupnu spoljnu politiku SAD sagledavaju u onoj hladnoratovskoj poziciji — crno-beloj, maniheskoj i sučeljavanju sa Rusijom. Oni prema Tanaskovićevom mišljenju sprovode matricu koja je njima bliska, nisu pristalice brzog izlaženja iz Sirije, pre nego što postignu aranžmane koji neće izgledati kao američki poraz.
„Sigurno će tu biti iznenađenja, pa i iznenađujućeg angažovanja vojnih snaga SAD. što je logično“, kaže diplomata.
Uloga Turske
Ono što mnogi nisu očekivali jeste inicijativa turskih zvaničnika da zajedno sa Rusijom i Iranom nadgledaju povlačenje Amerikanaca iz Sirije. Za našeg sagovornika to nije novost i kaže da između SAD i Turske odavno postoji nepoverenje.
„Sve je počelo onog trenutka kada turska Velika narodna skupština nije odobrila prelaz koalicionim trupama zbog otvaranja severnog fronta u ratu protiv Iraka. Turska, pre svega, pod palicom Erdogana gleda svoj državno-nacionalni interes. Dovoljno je jaka i velika da može na probu da stavi odnose sa Amerikom“, kaže Tanasković. On podseća da je Erdogan, sa druge strane, uspostavio vrlo specifične odnose sa Ruskom Federacijom, pogotovo u domenu energenata dok sa Iranom ima korektne odnose, bez obzira na određena trvenja, ali tu su i drugi igrači.
„Apsolutni prioritet Turske u tom regionu su Kurdi, odnosno onemogućavanje onoga što Turska naziva kurdskim terorizmom i separatizmom, a što sami Kurdi smatraju pokušajem stvaranja nacionalne države“, smatra naš sagovornik.
Kurdi za potkusurivanje
Sa druge strane, kaže Tanasković, upotreba Kurda od drugih međunarodnih aktera je podjednako licemerna. Kada u jednom regionu pronađete narod, koji je spreman da se bori za neke svoje ciljeve, a ti ciljevi, u datom trenutku, odgovaraju destabilizaciji regiona koju vi želite, onda je ta grupacija veoma pogodna.
„Ne bih želeo da pravim analogije sa Balkanom, ali te analogije postoje. Kurdi su od Prvog svetskog rata i od vremena kada nisu dobili nezavisni Kurdistan, kao što je bilo obećano, postali element koji u više država potencijalno predstavlja faktor destabilizacije. Naravno da se spolja tim može upravljati u manjoj ili većoj meri. Ovoga puta smo bili svedoci tokom rata u Siriji u kojoj meri je zapravo kurdski faktor i iskorišćen, u pozitivnom smislu borbe protiv DAEŠ-a ali instrumentalizovan u razračunavanju velikih igrača u toj igri“, objašnjava Tanasković.
Zamrznuti konflikt na Kosovu
Što se Srbije i Kosova tiče, diplomata smatra da nikakav konflikt ne može da bude dobar. Ispravan bi bio samo neki sporazum koji za sada nije na vidiku. Jedno je, kaže on, zalagati se za zamrznuti konflikt da se ništa ne preduzima i da se jednostavno ostavi istoriji da uradi svoje ili nekim činiocima koje možemo priželjkivati ili predviđati, a koji su potpuno neizvesni. Drugo je, ne žuriti i ne hrliti u rešavanje pitanja kada za to nije pravi trenutak.
„Moje je mišljenje da mi pre svega moramo izdržati, ne prvi put u istoriji, pritiske kojih ima i kojih će biti, a koji ne mogu biti onakvi kakvi su bili ’90-ih godina, jer se međunarnodna situacija promenila. Ne smemo svoj državno-nacionalni kalendar prilagođavati bilo kakvim drugim kalendarima, ma čiji oni bili — Evropske unije ili SAD ili nekih drugih činilaca u tom sukobu“, naglašava Tanasković.
Pitanje nad pitanjima — koliko smo jaki da istrajemo
Ipak, dodaje da je suštinsko pitanje da li smo jaki i da li možemo izdržati. To nacija treba da oseti u datom trenutku, a oni koji je vode takođe, da li se nešto može izdržati ili ne. Ja se sećam svog dragog prijatelja Aleksandra Tijanića, koji je u jednom trenutku postavio pitanja, a naravno zbog toga je odmah napadnut, može li naše državno rukovodstvo da zastupa jednu apsolutno nepomirljivu i gotovo arogantnu politiku u vezi sa KiM, s obzirom na to na čelu kakve nacije se nalazi i da li ta nacija to može izdržati u datom trenutku do krajnjih konsekvenci.
„Mislim da su Srbi kroz istoriju pokazali da su razne pritiske te vrste uspevali da izdrže i da se ovaj trenutak ne može smatrati, kako neki defetisti kažu, najgorim i najtežim u srpskoj istoriji. Setimo se 1915, 1999. godine. Dakle, potrebno nam je malo samopouzdanja i vedrine, a što se pomoći tiče sa strane, ko bi mogao sam — slamka među vihorove, što kaže Njegoš.“
Tanasković precizira da već sada imamo određenu pomoć — predsednik Putin dolazi u posetu, stavovi Kine su poznati, kao i Indije. Na globalnom planu mi stojimo bolje nego što nam izgleda u ovom vrtlogu u kojem se nalazimo, tvrdi Tanasković.
Prištinu zanima jedna stvar
Tanasković naglašava da smo puno slušali o tome da se do kraja 2018. mora potpisati nešto što već postoji kao plan, onda da EU zahteva da se do maja to završi, pa da su Amerikanci postavili neki datum, zatim da razgraničenje već postoji i da se linije u nekim kabinetima iscrtavaju i tako dalje.
„A stvar je inače vrlo jednostavna — njih zanima samo priznanje Kosova i ulaženje u međunarodne organizacije i ništa drugo. Srbija teži nekakvom kompromisu i u tome je razlika. Kako tu naći rešenje, ne znam, a kada se krene do teritorijalizacije pitanja, ono postaje veoma osetljivo i oni koji se igraju vatrom onda prete da će doći do Niša, pa da će osvojiti ceo jug Srbije“, kaže dugogodišnji diplomata.
On ipak naglašava da ga mnogo više brine ukidanje granica sa Albanijom i da dugo upozorava da „Velika Albanija“ postoji već godinama.
