Razlog tome je, kako navodi list, što između Kine i Amerike, u trenutnoj konstelaciji odnosa, ne postoji nikakav pravni okvir koji reguliše tu oblast, a koji je, na primer, postojao između SAD i nekadašnjeg SSSR-a, i to u doba Hladnog rata.
Naime, za vreme Hladnog rata, maltene sve oči Amerikanaca bile su uprte u sovjetske rakete i satelite, ali u poslednjih nekoliko godina američki stratezi sve više obraćaju pažnju na kinesku kosmičku industriju, a u prilog tome ide i podatak da je Kina samo prošle godine imala 39 lansiranja raketa u svemir, dok su Amerikanci imali 31, a Rusi 20.
Viši naučni saradnik Instituta za kosmička istraživanja sa Ruske akademije nauka Natan Ejsmont, međutim, smatra da nijedna država nema apsolutnu prednost u ostalu na druge. Ako uzimamo u obzir Kinu, SAD i Rusiju, objašnjava on, onda se svakako mora reći da postoje određeni pravci gde je svaka ponaosob apsolutni lider.
U ispitivanjima daljeg svemira i planeta-giganata, američki naučnici i kosmonauti su ubedljivo ispred ostalih. Sa druge strane, ako govorimo o pilotiranim kosmičkim letelicama, tu je pak Rusija apsolutni lider. Rusija je jedina država koja može da lansira na Međunarodnu kosmičku stanicu pilotirane aparate, koji su u mogućnosti i da se vrate na Zemlju. Rusija je značajan faktor i u izgradnji i održavanju Međunarodne svemirske stanice, objašnjava on.
Sa druge strane, ako govorimo o Kini, njeno poslednje veliko dostignuće svakako je nedavno sletanje na suprotnu stranu Meseca, što je čini svetskim liderom u tom polju. Tako da je teško u apsolutnim kategorijama govoriti o prednostima ili liderstvu u kosmosu. Države se međusobno razlikuju i ne može se reći da li će jedna imati apsolutnu prednost u odnosu na druge, ukazuje Ejsmont.
Ako sagledamo tehnologije kojima raspolaže Kina, konstatuje on, ta zemlja ima značajan potencijal koji Peking i te kako razvija, ali ako govorimo o konkretnim dostignućima, u tom domenu Kinezi ipak kaskaju za Amerikom i Rusijom.
„Međutim, Kinezi malo-pomalo beleže određene uspehe, ali ipak ne toliko bitne da bi napravili neki krupniji naučni progres. Može se govoriti i o pilotiranoj kosmonautici, gde se Kinezi takođe dosta brzo kreću napred. Oni nisu sagradili orbitalnu stanicu, ali čine prve značajne korake. Kinezi su, na primer, napravili prototipe orbitalnih stanica koje su se sastojale od samo dva bloka, ali oni imaju dalje ambiciozne planove prema kojima će širiti svoje delatnosti i imaju razloga da veruju da će ovi planovi ubrzo biti realizovani“, sugeriše Ejsmont.
Upitan šta govori podatak da Kina ima više startova od Rusije i SAD, Ejsmont kaže da bi ovom pitanju trebalo oprezno pristupiti, budući da je Kini u ovom trenutku veoma teško da napreduje jer se nalazi pod američkim sankcijama. Drugim rečima — kako bi neke treće države koristile kineske nosače, Kina za to mora da dobije dozvolu Vašingtona.
„Da nema američkih sankcija, Kinezi bi lansirali još više satelita i kosmičkih aparata, kako za svoje potrebe, tako i za treće zemlje. Kinezi su dosta popravili svoju statistiku kada je reč o lansiranjima svojih raketa, čak je i cena lansiranja značajno niža nego što je to slučaj kod konkurenata“, pojašnjava.
Međutim, na pitanje može li Kina da zameni Rusiju po pitanju saradnje sa Amerikom, kao što tvrdi francuski list, Ejsmont odmahuje rukom, budući da su Kinezi, kako kaže, po duhu veoma dosledni samostalnom razvoju. Sa druge strane, dodaje on, saradnja postoji, ali sa Rusijom, a ona se dobro odvija i ima tendenciju rasta.
Drugim rečima, poručuje, i sama Amerika ne želi Kinu za svog partnera u kosmosu. Postoje različita tumačenja ove okolnosti, jedni su skloni da objasne situaciju time što Kinezi navodno kradu tehnologije, a možda se SAD naprosto boje Kine kao veoma jakog konkurenta. Glavno je istaći da sada saradnja Kine i SAD uopšte ne postoji, pa je teško zamisliti da će se ona „dalje razvijati“.
