U izdanju „Filipa Višnjića“ iz Beograda nedavno je objavljena knjiga „Si Đinping — kineski san“ Saše Novačića, koji je godinama radio kao dopisnik jugoslovenskih agencija i listova iz Moskve i Pekinga.
Sagledavajući izazove, unutrašnje i spoljne, s kojima se suočava aktuelni kineski lider na putu ka ostvarenju nacionalnog sna, Novačić pruža jasan i jezgrovit uvid u istorijske i političke prilike u Kini u proteklih stotinak godina. Ova knjiga je mnogo više od biografije državnika, a posebnu vrednost i autentičnost daje joj to što autor mnoge ključne događaje iz novije kineske istorije opisuje kao neposredni svedok.
Si Đinping je postavio dva glavna cilja za razvoj Kine u sledećih 30 godina. Prvi je da Kina na stogodišnjicu osnivanja Komunističke partije, 2021. godine, postane umereno razvijeno društvo u svim aspektima, a da do 2049. godine, kada će biti obeležen vek od osnivanja NR Kine, izraste u modernu socijalističku državu.
Četiri osnovna atributa te buduće države treba da budu: Jaka Kina, Civilizovana Kina, Harmonična Kina i Lepa Kina. To su preduslovi za ostvarenje kineskog sna. Da li je njegovo ostvarenje moguće? Naš sagovornik smatra da to više i nije san, jer je već odavno počeo da se ostvaruje.
Koje su to ključne tačke u kineskoj istoriji, kulturi i tradiciji, bez kojih nikako ne možemo da razumemo ni ličnost sadašnjeg lidera Kine?
— Kina traje najmanje 2.500 godina, kao država i civilizovano društvo, a to je uticalo i na kineske rukovodioce, državnike, političare u 20. i 21. veku. Kinesko nasleđe kulture, običaja, morala je ogromno i mora biti uvažavano kada se ocenjuju potezi kineske države, vlade, partije i pojedinaca. Kinezi poštuju poredak i red, za njih je to možda i najvažnije. U svojoj dugoj istoriji Kina nije ratovala s drugim državama, ali u njoj samoj je vođeno bezbroj ratova, s milionskim žrtvama. Svi ti unutrašnji ratovi ostavili su ogroman trag na svakog pojedinca koji u mirnim uslovima života vidi ideal. Poslednji put je Kina bila na ivici građanskog rata 1989. godine, tokom čuvenih studentskih demonstracija na Tjenanmenu. Tada sam bio tamo. To je bila pobuna, pre svega, mladih protiv starijih. Deng Sjaoping je to sprečio silom, tenkovima, smatrajući da je opravdano ako se veća šteta i žrtve spreče manjom štetom i žrtvama.
Kina je država u kojoj, kako napominjete u knjizi, postoji hiljadugodišnja tradicija poštovanja vlasti i onih koji je predstavljaju. Koliko to utiče na ličnost današnjeg predsednika?
— To je tradicija još iz vremena imperijalne Kine. Imperatori su smatrani sinovima Neba. U Kini ne postoji religija u zapadnom smislu reči, ne veruje se da postoji bog koji je stvorio Zemlju, smatra se da su Nebo i Zemlja oduvek postojali, te da je Kina oduvek postojala. Čak i najveći kineski filozof Konfučije, čije se moralne dogme i danas primenjuju i poštuju, nikada u svojoj viziji odnosa u Kini nije polazio od toga šta bi moglo da se izgradi, nego od toga šta je već izgrađeno. Na osnovu toga je razvijao svoju filozofiju i kodekse odnosa među ljudima. Vlast u Kini se poštuje dok god se politika, životni standard, bezbednost i drugi kvaliteti države dobro razvijaju. Kada se to poremeti, kada se umešaju neke strane sile, ili dođe do poplava, gladi, ratova, vođa gubi autoritet i poštovanje i milom ili silom odlazi s državničke ili političke funkcije. Analitičare na Zapadu najviše interesuje pitanje koliko će dugo Si Đinping ostati na vlasti, a odgovor glasi: dok god se Kina bude razvijala u pozitivnom pravcu, dok god njena ekonomija bude jačala, dok god narod bude živeo bolje, nema razloga za njegovu smenu.
Si Đinping smatra da je sadašnji uspon Kine nastavak viševekovne tradicije te zemlje, koja je vekovima bila najmoćnija država na svetu. Šta su glavni politički ciljevi Si Đinpinga, šta je, zapravo, kineski san koji on pokušava da pretvori u stvarnost?
— Jaka Kina je ekonomski, politički i vojno snažna država, koja ima odgovarajući uticaj u svetu. Civilizovana Kina znači da unutar zemlje treba da se neguju moralne vrednosti, da odnosi među ljudima budu zasnovani na poverenju i uzajamnoj pomoći. Harmonična Kina je jedan od starih kineskih ciljeva koji podrazumeva sklad među klasama, društvo bez velikih razlika u bogatstvu. Lepa Kina je država u kojoj je zaštićena priroda, u kojoj se vodi računa o životnoj sredini.
Kritičarima Si Đinpinga, kojih je mnogo više na Zapadu nego u samoj Kini, smetaju, pre svega, njen politički sistem i pitanje poštovanja ljudskih prava. Si Đinping im odgovara kineskom izrekom: „Da li su cipele udobne ili nisu najbolje zna onaj koji u njima korača“.
— Kina ne izvozi svoj politički sistem, ali ne dozvoljava ni da njoj neko nameće drugačiji politički sistem. Za nju je neshvatljivo to što Amerika i zapadne zemlje nastoje da joj nametnu višepartijski sistem. Deng Sjaoping je jednom rekao da je Kina prošla i kroz diktature, i kroz višepartijske sisteme, i kroz komunističku vlast, da je videla loše strane svega toga i da je za nju najbolji socijalizam s kineskim karakteristikama. Si Đinping smatra da je Kina tek u početnoj fazi izgradnje socijalizma, koja će trajati sto godina. Tek u 22. veku biće moguće razgovarati o tome šta je to socijalizam u Kini. Zasad oni grade taj sistem, pridržavajući se reči prvog predsednika Republike Kine Sun Jat Sena da će socijalizam biti izgrađen uz pomoć kapitalizma. Kinezi su oprezni, ostavljaju taj sistem za neku dalju budućnost i time, možda, potvrđuju Marksovu tezu da će socijalizam pobediti u najbogatijim zemljama. Sadašnji, primarni interes Kine jeste razvijanje ekonomski snažne države, a u njegovoj osnovi više nije samo proizvodnja, nego pre svega razvoj moderne tehnologije zasnovane na čipovima, koja predstavlja „treću industrijsku revoluciju“.
Kina se, istovremeno, suočava sa spoljnopolitičkim problemima, pre svega u odnosima sa SAD. Da li je to, možda, najveći izazov za njenog lidera?
— Najveći kineski izazovi su unutar same Kine. Što se tiče spoljne politike, odnosa sa SAD, oni su se pogoršali. Američki predsednik Tramp nameće sankcije i zabranu izvoza savremene tehnologije Kini, jer tvrdi da postoji velika nesrazmera u trgovinskoj razmeni. I to je tačno. Kinezi od 600 milijardi dolara ukupne trgovine s Amerikom imaju suficit od više od 300 milijardi dolara. To svakako pogađa SAD, ali problem nije u tome, nego u izvozu najmodernije tehnologije, odnosno čipova i poluprovodnika u Kinu. Kina koja nema dovoljno nafte uvozi taj energent u vrednosti od oko 100 milijardi dolara godišnje, a za savremenu elektronsku opremu daje 400 milijardi dolara. To može da bude vrsta pritiska na Kinu, jer se celokupno ljudsko znanje sada kontroliše tim malim čipovima. Kinezi, međutim, i na to imaju odgovor: ulažu oko 200 milijardi u naučno-istraživački rad, izgradili su posebne oblasti u kojima živi 30.000 naučnika iz celog sveta. Oni rade na izradi tih čipova. Na duži rok, te američke sankcije ne mogu da imaju velikog efekta na Kinu.
Neki podižu zidove, mi gradimo mostove, neki ruše puteve, mi ih gradimo — poručuju iz Pekinga. Kina je država koja ima potrebu da jača svoju moć, ali Si Đinping ističe da ona ne želi da preuzme ulogu svetskog policajca. Ona se razvija za sebe. Koliko taj razvoj i uspon Kine može da ugrozi potreba Zapada da održi svoju globalnu nadmoć?
— Kina je dala alternativu sadašnjem svetskom poretku, zasnovanom na ekonomskoj i vojnoj sili. Ta alternativa je njen fantastični program „Novi put svile“. Ta zemlja ima ogromne finansijske i proizvodne rezerve koje ulaže u infrastrukturu, rudnike, puteve, bolnice u drugim zemljama i na taj način pomaže i svojoj privredi i tim zemljama. Kinezi izvoze svoj kapital i delimično radnu snagu, osvajaju nova tržišta, dobijaju na političkoj ulozi i ugledu. A zemlje koje prihvataju kinesku inicijativu, a već ih je oko sto, imaju korist od toga. Kina, pritom, ne postavlja nikakav politički uslov niti se meša u unutrašnja pitanja tih zemalja.
Veoma je bitan u spoljnopolitičkom smislu odnos s Rusijom, koji je sada na veoma visokom nivou. Koliko je Kini važna Rusija i koliko je Rusiji važna Kina?
— U kontekstu sadašnje politike SAD, i jednoj i drugoj državi je važno da budu na istoj strani. To nije nikakav blok, jer su obe zemlje isuviše velike i snažne da bi pristupale bilo kakvom vojnom ili ekonomskom savezu. Činjenica je da je ekonomska saradnja na veoma visokom nivou. Problema ima, ali su oni u drugom planu. Niti Moskva odobrava sve kineske poteze, niti Peking odobrava sve poteze Rusije, ali su odlučili da sarađuju bez mešanja u unutrašnje stvari. Kinesko-ruski odnosi su mnogo puta imali uspone i padove, ali je to prošlost, pitanje granica je definitivno rešeno. Sve više ima kineskog kapitala u Sibiru. To su državni interesi koji prevazilaze politiku jednog ili drugog lidera. Mislim da je ova sadašnja saradnja Kine i Rusije uspostavljena na jedan duži rok.
Kina je i sve ono što smo videli na otvaranju Olimpijskih igara. Poruka s tog fascinantnog događaja glasi: Tu smo, moćni smo i vladamo svojom silom. Tu smo da ponovo zauzmemo mesto koje nam pripada. Da li je to ključna ideja vodilja Si Đinpinga u ovom trenutku?
— To je jedna od njegovih ključnih ideja u spoljnoj politici, ali je ipak dominantna poruka koja se tiče same Kine. Prvi put je u Kini zvanično kao cilj objavljen porast standarda života pojedinca. Dosad je u prvom planu uvek bila država, jačanje njene ekonomske snage, a sada je u prvom planu bolji život pojedinca. To je preokret koji je napravio Si Đinping.
