Danas otac Kiprijan propoveda Jevanđelje i i nosi odlikovanje na monaškoj rizi. Nedavno je u Kremlju dobio nagradu Fonda Svetog Andreja Prvozvanog „Za veru i odanost“.
Rat u Avganistanu je bio prelomni trenutak za kapetana Valerija Burkova.
„Počeo sam da shvatam šta su prave vrednosti i šta je smisao života, učvrstili su se principi koje su mi usadili moji roditelji. To je kasnije pomoglo da prođem iskušenje vlasti i novca, što nije oskrnavilo moju dušu“, kaže on.
Godine 1984. za vreme borbene operacije u Panjširskoj dolini Burkov zamalo nije poginuo. Kapetan je nagazio na eksplozivnu napravu ručne proizvodnje koja je bila ispunjena ekserima, pa je na licu mesta ostao bez jedne noge, a druga je bila krvava smesa. Bilo je skoro nemoguće da se ranjenik evakuiše jer helikopter nije imao gde da sleti. Lebdeo je iznad zemlje. Ali kako da se uz lestve popne čovek bez nogu? A to je bila jedina šansa da se spasi. Kapetan Burkov se popeo u helikopter zahvaljujući izuzetnoj snazi volje.
„Kada je zagrmela eksplozija, odmah mi je kroz glavu prošao san koji je izgleda bio predskazanje“, priča otac Kiprijan.
U tom snu je, pred sam odlazak u Avganistan, video kako je nagazio desnom nogom na minu i kako mu je eksplozija otkinula obe noge. A onda se iznenada našao u Kijevu, pa na Hreščatiku, glavnoj ulici, sa protezama.
Prozor u novi život je bila klinička smrt. Za vreme operacije kapetan Burkov je tri puta umirao. „Pre toga sam osećao samo bol u nogama. A u tim momentima sam osećao bol u svim delovima tela. Osećao sam neku težinu, kao da kamen od jedne tone leži na meni. I odjednom olakšanje. Kako da sam se odmicao, video sam sebe odozgo: prvo lice i krvave grudi, zatim noge, iz jedne štrče kosti a druga je krvava masa. Doktori stoje iznad mene, a ja razmišljam: Da li sanjam?. Kao da sam se podigao do plafona i stalno me nešto vuče. Vidim svetlost koja me ispunjava. Svetlost je veoma jaka, neobična, nezemaljska, ali ne zaslepljuje. Zagreva, privlači, i ja ulazim u tunel, polako se krećem kroz njega i osećam kako me obuzima sve veća radost, ali se onda odjednom pojavljuje nešto strašno iz mraka i pokušava da me uhvati i odvuče u tamu. Zaustavljam se, svetlost se rasipa i pretvara se u normalnu svetlost, a ja kao kroz maglu vidim doktore i čujem glas koji mi govori da otvorim oči. I opet sam izgubio svest.“
Kada se probudio, video je da nema noge, ali se prisetio pilota Maresjeva koji je takođe izgubio obe noge, ali se sa protezama vratio u vojsku i nastavio da pilotira. Rekao je sam sebi da će i on napraviti proteze. Nikada više nije brinuo što nema noge. Otac Kiprijan je danas uveren da su principi po kojima su ga vaspitavali njegovi roditelji hrišćanski. Oni su univerzalni i služe i u vojsci. „Bez njih je prosto nemoguće, inače bi svi izginuli. Otac mi je govorio: ’Imaš dva zadatka, da upoznaš sebe i da pobediš sebe‘“.
Ulogu u njegovom vaspitanju je imala i baka, koja je bila pobožna, kao i jedna starija žena iz susedstva koja je čitala Bibliju. Krajem osamdesetih godina paralelno sa službom u Glavnom štabu vazduhoplovnih snaga Burkov je radio kao dobrovoljac u Sveruskom društvu osoba sa invaliditetom i aktivno je učestvovao u avganistanskom pokretu. Društvena aktivnost ga je dovela u vezu sa visokim zvaničnicima i vlastima, kako svetskim tako i duhovnim. Prvi put u životu Burkov je ušao u hram tek 1992. godine, i to u Rimu, gde je pod pokroviteljstvom Vatikana održana međunarodna konferencija o problemima osoba sa invaliditetom. Pošto je tada bio predsednik Koordinacionog veća za osobe sa invaliditetom i šef ruske delegacije, zamolio je patrijarha Aleksija Drugog da u delegaciju uključi i mitropolita Pitirima.
„Gospod pomaže kroz ljude. Imao sam sreće što mi je Bog dao da se sretnem sa vladikom Pitirimom, čije lice nikada neću zaboraviti. Zračilo je svetlošću“, kaže otac Kiprijan. Posle sastanka, mitropolit je organizovao obilazak po Rimu. Ulazili su u katoličke i pravoslavne hramove, vodili razgovore o pravoslavnoj veri i o razlikama u odnosu na katoličku. Taj razgovor je imao veliki uticaj na budući život Burkova.
Savetnik Jeljcina
Monah se priseća događaja iz avgusta 1991, godine kada se u zemlji dogodio prevrat. Otišao je kod Jeljcina i savetovao ga da izađe pred narod i objasni šta se dešava. Jeljcin ga je poslušao, izašao je, popeo se na tenk i objasnio narodu i vojnicima šta se dešava. Nedelju dana nakon toga Burkov je postao Jeljcinov savetnik.
Burkov se krstio 1994. godine, po savetu svoje tetke.
„Složio sam se, iako u hrišćanstvu ništa nisam razumeo. Sećam se da je bila cela grupa, oko šest ljudi. Doveli su nas u hram u Krilatskoje, krstili i pomazali“.
Otac Kiprijan danas objašnjava ljudima osnove hrišćanske vere i priprema ih za svetu tajnu krštenja. On kaže da njega za krštenje niko nije pripremao i da nije razumeo nijednu molitvu, samo reči da se odriče đavola.
Valerij Burkov je drugi put na bogosluženje došao nakon 15 godina, 2007. godine, i to iz političkih razloga.
„Nije mi bilo jasno zbog čega me nipodaštavaju, a ja se trudim da učinim dobro delo. Podigao sam rejting stranke Pravedna Rusija, a oni su me sklonili. Posle toga sam krenuo kao samostalan igrač i pobedio sam na izborima“.
Burkov je odlučio da ode u Savino-Storoževski manastir.
„Nisam znao šta je ispoved. Došao sam kod jeromonaha, ispričao mu šta sam imao, a on me je pitao da li sam nekada bio na ispovedi. Kada sam odgovorio odrično, prvo me uputio na ispoved. Nije hteo da razgovara sa mnom, a ja sam bio šokiran. Otišao sam i kupio knjigu o ispovedanju. Pred Božić sam opet otišao u manastir kod drugog monaha. Ispričao sam mu o svom prvom neuspešnom ispovedanju, a on mi se nasmejao i rekao da je Bog hteo da dođem kod njega. To je bio iguman Pantelejmon, koji je postao moj duhovni otac. On me tada posavetovao u vezi izbora i rekao: ’Ako želiš — idi, ako nećeš — ne moraš. Glavno je da veruješ u Boga. Neka bude kako on želi‘“.
Godinu dana nakon toga, Burkov se prvi put pričestio, u istom Savino-Storoževskom manastiru.
Dve zagonetke: smrt i žena
Valerij Burkov je svoju buduću ženu upoznao u oficirskom kafiću na plesnoj večeri. „Ona je mene izabrala i to je to. Kasnije mi je ispričala da nije obratila pažnju na mene kada me je videla prvi put. Ali kada je saznala da sam bez nogu, pomislila je da ću biti njen muž. Moja sudbina je bila zapečaćena. U životu postoje dve zagonetke: smrt i žena. Za mene smrt nije zagonetka, apsolutno je jasno: nje nema! A žene su za mene i dalje zagonetka. To su neverovatne Božije tvorevine. Šta ih pokreće? Kada je mislila da sam na svojim nogama, odnosila se spokojno prema meni. Ali kada je saznala da imam proteze, pomislila je da ću biti njen muž.“
Živeli su zajedno u harmoniji, odgojili su sina. Ona se složila sa njegovom odlukom da postane monah.
Otac Kiprijan je 2016. godine upisao pedagoški fakultet na Pravoslavnom humanističkom fakultetu „Sveti Tihon“. Kaže da se odlučio na taj korak jer voli da radi sa decom, a za to je potrebno pedagoško obrazovanje.
Dok se borio za vlast, Burkov je postao uspešan biznismen. I u tome su mu pomogli hrišćanski moralni principi.
Danas otac Kiprijan propoveda hrišćanstvo samo kroz lični primer.
„Po nama sude kakvi smo hrišćani. Sve moje propovedi su bezvredne ako ne širim bar malo hrišćanske ljubavi.“
Valerij Burkov se zamonašio 2016. godine i dobio ime Kiprijan.
„Bog je ljubav, prema bližnjem svom, prema svakoj osobi, prema svojim neprijateljima. Sećam se priče o tome kako je jedan čovek molio Boga da mu pokaže raj i na kraju mu je Bog uslišio želju. Posle toga je do kraja života plakao i kajao se zašto je to uradio, jer je teško živeti na grešnoj zemlji nakon što osetiš ljubav koju Bog daruje rajskim bićima. Neverovatno je ono što je Bog pripremio za one koji ga vole. Ali Bog nam je dao ovaj život kako bismo sami izabrali svoju budućnost“, završio je otac Kiprijan svoju životnu priču.
