U novogodišnjoj „Energiji Sputnjika“ sa Skadarlijskom Damom — Ljiljanom Jakšić, Jelica Putniković priča o tome šta se promenilo na ovoj turskoj kaldrmi, doduše, sada zalivenoj betonom, a šta je preživelo od poslednjih decenija 19. veka do danas
I danas, pred kraj druge dekade u trećem milenijumu, nove godine se ovde dočekuju opet uz pesmu, sa punim čašama, sa srcem i dušom otvorenim za tu bezvremenu, prijateljsku topline Skadarlije.
„Moje ime je Skadarlija… ili Skadarska ulica, ako vam se više sviđa. Ja nisam ni bulevar, ni avenija, ni put. Ja sam obična strma uličica usred Beograda. I to bi bilo sve što o meni možete reći, da nije moje boemske istorije, crvenih krovova i rasklimanih stolica…“
Ovako je o Skadarliji besedio Zuko Džumhur, bosanski pisac, slikar i karikaturista.
Boemska istorija, šmek rasklimatanih stolova, muzike na uvce (osim ako i kada neki novokomponovani gost insistira na ozvučenju, što je, srećom, ipak retkost) i gurmanske hrane i danas privlače goste, Beograđane i dođoše, u nju hrle turisti, kao i ljudi koji poslom dođu u balkanski Monmartr, na poslovni sastanak koji se nastavi u druženje sa domaćinima uz ručak/večeru. U skadarlijskim kafanama glumica Ljiljana Jakšić već skoro dve decenije igra svoju Skadarlijku.
Ova Dama — zaštitno lice beogradske boemske četvrti, koje se ne bi zastidele ni Bečlije, ponosne na svoj Grincig, u garderobi koja asocira kao da je upravo iskoračila iz 19. veka, u elitnim skadarlijskim kafanama pozdravlja goste koji umeju da prepoznaju i cene vanvremenske, neprolazne vrednosti i čari kariranih stolnjaka, diskretnih konobara (koji rade 365 dana u godini), ukusnih specijaliteta i vina uz čiju pomoć srpski merak prepoznaju i ovdašnji i gosti s drugih meridijana i kontinenata – od Kine do Amerike, i Rusi i komšije Grci. Svima njima Skadarlijska Dama, Ljiljana Jakšić poželi od srca „Srećnu novu!“ i zapeva iz duše neku od pesama uz koje su ovde bančili glumci i ostali umetnici, zanatlije i privatnici, političari i razne ćate, studenti, obični i neobični gosti…
