Toj tajni, o kojoj su pevali mnogi ruski pesnici ali i govorio Vinston Čerčil, Talovićeva je posvetila knjigu „Medaljoni Rusije“, koja je koncipirana kao niz crtica o različitim aspektima svekolikog života te najveće zemlje.
Za četiri godine života u Rusiji imala sam privilegiju da upoznam mnoge istaknute ljude, da proputujem mnogim predelima te zemlje, pokušavajući da upoznam deo te vekovne tajne Rusije, kaže ona za Sputnjik, ističući da ju je to iskustvo obogatilo u svakom pogledu.
„Obogatila je moje racionalno promišljanje i sagledavanje te velike i moćne zemlje, ali koliko god ste svedok dnevnih promena i tokova, istovremeno me sve vraćalo u rusku istoriju. Očekivala sam ruski sneg koji škripi i uvek imala slike iz književnih dela u kojima je Rusija opisivana na čaroban način. Falilo mi je malo te nedirnute prirode, međutim, vi shvatite da se savremena Rusija dešava i raste pred vašim očima i grabi ka onom što se zove civilizacijski imperativ“, navodi Talovićeva.
Iznosi i svoje viđenje metafizičke posebnosti Rusije koja se, kaže, ogleda upravo u sposobnosti i spremnosti njenih građana da brane svoje duhovne vrednosti, ali i u jedinstvu raznolikosti različitih nacija i religija.
„Od Vladivostoka i Kamčatke, preko Severnog Kavkaza i zapadnih krajeva Rusije svaki narod koji živi na tom širokom prostoru, ima mogućnost da brani svoj integritet i identitet. I to je enigma za Zapad, koji ne može da shvati da se kroz takvu različitost gradi savezništvo koje funkcioniše po principima uvažavanja“, kaže Talovićeva.
Kako se to postiže, objašnjava na primeru moskovske škole koju su pohađala njena deca, gde je bilo mališana iz Kazahstana, Čečenije, Gruzije, a svaki narod je bio posebno prepoznat i uvažavan na tom mikronivou.
Upravo je to, smatra ona, ključ za tumačenje misli ruskog filozofa Nikolaja Berđajeva, da je suština ruske kulture i identiteta u antinomičnosti, jer je Rusija i Istok na Zapadu i Zapad na Istoku.
Jedno od poglavlja knjige posvećeno je i aktuelnom predsedniku Vladimiru Putinu, kog Talovićeva naziva vizionarom i političkom figurom koja je, ističe, bila neophodna kao „tas na vagi neuralgičnosti, koju je doneo zapadni svet“.
Povodom posete Putina koja se očekuje 17. januara, naša sagovornica ističe značaj podrške koju Rusija daje Srbiji, što će biti ojačano, dodaje, najavljenim potpisivanjem dvadesetak sporazuma.
Nama je Rusija potrebna. Naravno da Rusi ne mogu biti veći Srbi od nas samih. Ipak, u svetlu zapadnih pritisaka, važan je jasan i beskompromisan stav Rusije i Putina po pitanju KiM, kaže Violeta Talović.
Smatra i da je „nekorektno i necivilizacijski“ uslovljavati Srbiju da se opredeli između Zapada i Rusije, što se često može čuti iz zapadnih centara moći. „Postavljanje uslova okretanja ka jednoj ili drugoj strani u političkom smislu, narod može samo da frustrira. Od osvešćenog srpskog čoveka se očekuje da neguje svoje nacionalno prepoznatljivo biće i u tim okvirima racionalno sagledava ko su mu istinski prijatelji, a Rusija to jeste. Samo tako ćemo postati narod dostojan pažnje. A argumenti su svakako na strani našeg prijateljstva sa Rusijom“, ističe autorka knjige.
Osvrće se i na rečenicu Nikolaja Velimirovića, da je „Srbija soko, a Rusija medved, pa kad soko pisne, medved će se probuditi“, naglašavajući da je novije istorijsko iskustvo Srbije bilo veoma poučno za Ruse.
„U razgovorima sa mnogima mislećim ljudima u Rusiji, često bi mi rekli da je veliki deo ruske stručne javnosti bio rezigniran time što Rusija u jednom važnom trenutku nije pružila Srbiji podršku koja joj je bila neophodna i kažu da oni više nikad to sebi ne bi smeli da dozvole. To je opšta poruka koja se odnosi ne samo na stav Rusije prema Srbiji, već i na osnaživanje same Rusije suočene sa gotovo svakodnevnim pritiscima. Možda je to i objašnjenje za ono što mi je rekao jedan ruski general, da ruski čovek jako sporo sedla konja, ali vrlo brzo jaše. U toj njihovoj prvoj inertnosti zaista ima osnaživanja za buduće iskorak“, zaključuje Violeta Talović.
