Da li je svet na samom početku 2019. godine otvorio ili obnovio staro žarište, ili je reč o ratnoj retorici namenjenoj Vašingtonu koju sebi može da dopusti sila kakva je danas nesumnjivo Kina? Kineski predsednik Si Đinping je poručio da Kina mora da bude ujedinjena i da će preduzeti sve neophodne mere kako bi to postigla, ako treba i upotrebom vojne sile.
Predsednik Narodne Republike Kine se tom porukom obratio Tajvanu, odmetnutom ostrvu koje je 1949. godine samoproglasilo nezavisnost, a zvanični Peking ga i dalje smatra delom NR Kine. Si je to učinio 1. januara, tačno 40 godina od kako su kineske vlasti pozvale sunarodnike na Tajvanu na mirno ujedinjenje sa kontinentalnom Kinom. Ovoga puta ponovljena poruka je imala i dodatnu konkretizaciju u vidu modela „jedna država — dva sistema“, uspešno primenjenog na Hongkong i Makao, kineske teritorije koje su nekada bile pod britanskom, odnosno portugalskom upravom.
Cai Ing Ven, predsednica Tajvana, odnosno samoupravnih vlasti tog ostrva, istog časa je odgovorila Siju da „Kina mora da prihvati činjenicu da postoji Republika Tajvan“ i da Peking „mora da koristi mirne metode za rešavanje nesuglasica sa Tajvanom, poštujući demokratske vrednosti“.
Sagovornik Sputnjika, stručnjak za Daleki istok Borislav Korkodelović smatra da je godišnjica prve poruke o jedinstvenoj Kini poslate sunarodnicima na Tajvanu bila samo povod za Sijevo obraćanje.
Razlozi za obraćanje se gomilaju najmanje od 2016. godine kada je Cai Ing Ven, kandidatkinja Demokratske partije napretka (DPP), postala predsednica sa programom koji insistira na tome da je Tajvan nezavisna država proklamovana još 1949. godine, posle građanskog rata kada su se na to ostrvo povukle poražene snage Kuomintanga.
Ovaj spoljnopolitički komentator napominje da su odnosi Kine i Tajvana narušeni ne samo tokom dveipogodišnjeg predsednikovanja Cai Ing Ven, nego od 2000. godine kada je na vlast došla DPP. Time je praktično poništen konsenzus koji je postignut 1992. godine između tadašnjih funkcionera NR Kine i vladajućeg Kuomintanga na Tajvanu. Tada je dogovoreno postojanje samo jedne Kine, doduše uz različita tumačenja šta to tačno podrazumeva.
„Na sve to je poslednjih dana prošle godine predsednik SAD Donald Tramp potpisao zakon koji je usvojio Kongres, kojim se podstiču odnosi između Tajvana i SAD. Time Tramp nastavlja da dovodi u pitanje sporazum SAD i NR Kine o postojanju samo jedne Kine i činjenicu da je Vašington 1979. godine zvanično priznao NR Kinu kao jedinog predstavnika velike kineske nacije“, kaže Korkodelović.
On zato smatra da je, uz narušene odnose između Tajpeja i Pekinga, niz razloga u trouglu Vašington, Peking, Tajpej, uticao da Si održi govor koji je regionalna štampa u Aziji ocenila relativno prijateljskim i blagim. Sagovornik Sputnjika podseća da je Si izašao sa konceptom koji uvažava kapitalistički sistem, garantuje privatno vlasništvo i građanske slobode i daje Tajvanu status autonomne pokrajine u sastavu Kine, što je bio slučaj i sa Hongkongom i Makaom.
Na pitanje može li se smatrati, kako to kažu neki analitičari, da je Amerika smislila strategiju novog Hladnog rata protiv Kine i da namerava da radi na obuzdavanju Pekinga igranjem na „tajvansku kartu“, dobar poznavalac kineskih prilika odgovara da se to sigurno može i tako gledati.
„Mi smo juče imali izjavu vršioca dužnosti američkog državnog sekretara za odbranu Patrika Šanahana, koji je čitavu politiku Pentagona sveo na tri reči — Kina, Kina i Kina. Kina se u ovom trenutku smatra strateškim rivalom SAD. Tramp je svestan šta budućnost donosi kada je u pitanju druga ekonomija sveta — Kina, koja ima ambicija da do 2030. postane vodeća industrijska i inovaciona sila i koja će uveliko učestvovati u određivanju sudbine međunarodne zajednice. Tramp nastoji da to kontroliše, obuzda, spreči i u tome mu dobro dođe i Tajvan sa predsednicom Cai Ing Ven“, kaže Korkodelović.
On, međutim, ukazuje na još jedan razlog za aktuelizaciju odnosa Pekinga i Tajpeja.
„U novembru su održani lokalni izbori na Tajvanu gde je DPP predsednice Cai Ing Ven pretrpela velike poraze, kako u glavnom gradu, tako i u nekim drugim značajnim gradovima, što se uzima kao barometar nezadovoljstva stanovništva politikom koju vodi sadašnja predsednica, pre svega u ekonomskoj sferi, pošto je privreda inače 19 svetske ekonomije, postala nestabilna“, ističe sagovornik Sputnjika.
Korkodelović objašnjava da su toj nestabilnosti kumovale međunarodne okolnosti, pre svega carinski rat Amerike i Kine. On napominje da tajvanski biznismeni imaju ogromne poslove u kontinentalnom delu Kine, koja je poligon za sklapanje elektronskih proizvoda, koji se posle izvoze širom sveta. Uz to je i Peking, nezadovoljan politikom predsednice Cai Ing Ven, počeo da primenjuje određene mere, pre svega da ograničava odlazak kineskih turista na Tajvan, ali i uvoz tajvanskih poljoprivrednih proizvoda.
„Tajvanci osećaju pritisak na svoju ekonomiju i zbog carinskog rata i zbog politike predsednice Cai Ing Ven, koja proizvodi uzvratne mere Pekinga i pitanje je ko će pobediti na izborima 2020. godine. U Pekingu se ne skriva želja da to opet bude Kuomintang, koja je uveliko evoluirala od dvehiljaditih i koja je sada za Peking najpoželjniji partner“, kaže Korkodelović.
Kada je pre 40 godina Peking poslao poruku Tajvanu nije bio u poziciji da menja status kvo. To je u novom pozivu potvrdio i Si kada je rekao da je tajvansko pitanje nastalo jer Kina 1949. godine nije bila dovoljno jaka. Sada se sve moćnija Kina oseća dovoljno sposobnom da ona diktira te odnose i to će sigurno izazvati veliku nervozu u Tajpeju, ali verovatno i u Vašingtonu, smatra sagovornik Sputnjika.
On je, ipak, mišljenja da je ideja da NR Kina vojnim sredstvima stavi Tajvan pod svoje skute više teorijske prirode i da ni sami kineski rukovodioci ne misle da je to nešto što predstoji u doglednoj budućnosti.
„I sam predsednik Si je kazao da je pominjanje vojnih rešenja usmereno na spoljne faktore i na one u Tajpeju koji su skloni separatizmu. Očekujem da Kina intenzivira svoja nastojanja da sa pogodnim predstavnicima tajvanskih vlasti pregovara o toj institucionalizaciji saradnje i modalitetima budućeg zajedničkog života u okviru modela ’jedna država — dva sistema‘ i da je to nešto što predstoji u godinama pred nama“, ukazuje Korkodelović.
Predsednica Cai Ing Ven će sigurno posle poziva Sija biti pod pritiskom lokalnog stanovništa i poslovnih krugova da nađe modus vivendi sa NR Kinom, a predstoje i izbori 2020. godine. I tu će snage koje se zalažu za unapređenje saradnje sa Pekingom sigurno biti značajno vidljivije, zaključuje Korkodelović.
