Nikome nije poznato ko je autor genijalne ideje da se uoči rata potkopa neprijateljska ekonomija ubacivanjem ogromnih količina falsifikovanog novca. Sprovođenje ove grandiozne ideje zahtevalo je državni pristup i organizaciju na tom nivou.
Pošto je predvideo korist od tog poduhvata, Napoleon je obezbedio odgovarajuće uslove za njenu implementaciju. Godine 1810. u južnom predgrađu Pariza, Monružu, Francuzi su kupili napuštenu vilu, gde su dopremljeni neophodni materijal i oprema. Tamo su bili smešteni i radnici. Veruje se da je u proizvodnji falsifikovanog novca direktno učestvovao i iskusni graver gospodin Lala, koji je napravio matricu za falsifikovanje.
Falsifikatori nisu odmah počeli sa poslom, jer je ruski novac bio ozbiljno zaštićen. Prvo su vežbali na novcu iz Bečke banke, ali je Napoleon stupio u brak sa austrijskom princezom Marijom Lujzom, pa verovatno nije želeo da stvara probleme svom tastu — caru Francu Prvom, zbog čega je „austrijski projekat“ uskoro završen. Ipak je deo falsifikovanog novca dospeo u Austriju.
Nakon toga, Francuzi su sve sile usmerili protiv Rusije i njene ekonomije. Preko francuskog agenta Armanda Avgusta Luisa de Kolenkura, koji se nalazio na ruskom dvoru, u Monruž su dostavljeni uzorci novčanica koje su izdate 1810. godine, i falsifikatori su počeli sa radom. Posle detaljne analize, falsifikovani novac je na kraju izgledao kao original. Tada je samo preostalo da se ova „bomba usporenog dejstva“ dostavi na adresu, za šta su bili zaduženi ljudi varšavskog bankara Frenkela.
Sve je urađeno jednostavno, falsifikovani novac je stizao u običnim koferima, nakon čega je ubačen u kanale cirkulisanja novca. Svaki uspešni posao zahteva širenje, pa tako i krivični.
Velika armija Napoleona Bonaparte je 12. juna 1812. godine prodrla na teritoriju Ruskog carstva. Fabrika za falsifikovanje je premeštena u Varšavu. Međutim, jedna stacionirana fabrika je za Napoleona bilo malo, pa je direktno među vojne trupe poslao pokretne štamparije. Nekoliko njih je radilo u zadnjem delu trupa koje su se kretale ka Moskvi.
Napoleonu je bilo potrebno sve više lažnih novčanica, uz pomoć kojih su kupovali stočnu hranu za konje. I što je najvažnije i što značajno oslikava karakter francuskog cara — tim novcem je isplatio vojnike i oficire u Rusiji. Napoleon je vodio ciničnu političku ekonomiju: na okupiranoj teritoriji isplatio je falsifikovani novac onima koji su svojom krvlju učinili njega slavnim.
Napoleon ni pre ni posle nije lokalnom stanovništvu plaćao falsifikovanim novcem, ni u Nemačkoj, ni u Italiji, Španiji, Africi. Izgleda da je to jedino bilo moguće u „divljoj“ Rusiji. Lažne novčanice koje su proizvedene u Varšavi, premeštene su u Vilnjus, odakle su centralizovano distribuirane.
Nakon što se ruska carska vojska povukla iz Moskve, dve francuske pokretne štamparije su preseljene u prostorije kod Preobraženskog groblja. Uprkos teškoćama prilikom snabdevanja vojske i ogromnom požaru, vojni falsifikatori su nastavljali neumorno sa radom. Vrlo je moguće da je u Moskvi, u blizini centra grada, bila smeštena još jedna štamparija. Poznato je da su falsifikatori za to vreme pokušali da vrše zamenu sa lokalnim stanovništvom, kupujući od Moskovljana srebrni novac u zamenu za falsifikovani novac, i to po „povoljnom“ kursu: za srebrnu rublju su davali pet rubalja u novčanicama, iako je zvanični kurs bio oko četiri rublje.
Napuštajući Moskvu, velika vojska je ostavila i štamparije sa falsifikovanim novcem. Požar ih nije progutao, a novac su primetili ruski oficiri i vojnici. Bili su iznenađeni količinom i kvalitetom Napoleonovog lažnog novca. Dve mašine i 34 kola falsifikovanog novca Francuzi su ostavili, jer je ovaj dragoceni teret ipak postao pretežak prilikom povlačenja gladne i iscrpljene Napoleonove vojske. Kada je prešao reku Berezinu, Napoleon je napustio svoju vojsku i žurno se uputio ka Parizu, jer je na umu imao sastavljanje nove vojske kako bi „započeo novi boj“. Car je teško podneo predaju Vilnjusa, jer je imao na umu i velike količine falsifikovanog novca koje su tamo ostale. Jednom je Napoleon izdao naređenje da se uništi novac, ali znajući svoje potčinjene, sumnjao je da će njegova naredba biti ispunjena. Oni su deo novca podelili između sebe, a ostatak su ostavili. Ruska vojska se domogla lažnog novca.
Napoleon je ovim postupkom naneo ozbiljnu štetu ruskoj ekonomiji. Najgore od svega je to što su izazvali nepoverenje stanovništva prema državnim finansijama. Niko ne zna koliko je tačno falsifikovanog novca pušteno u promet. Izvori navode različite sume, koje se kreću od 10 miliona naviše.
Napoleonovi falsifikatori su sve precizno izračunali: najviše su štampali novčanice u vrednosti od 10, 25, 50 rubalja, jer su većinom one bile u upotrebi. Da bi se zaštitili interesi Ruskog carstva, zvaničnici Državnog trezora i Ministarstva finansija pokrenuli su povlačenje lažnog novca iz upotrebe. Međutim, falsifikovani novac nije u potpunosti identifikovan i nalazio se u prometu sve do potpunog ukidanja novčanica, odnosno do reforme grofa E. F. Kankrina.
Detalj koji je ukazivao da je novčanica lažna, jeste pre svega izgled papira, jer Francuzi nisu uspeli u potpunosti da preslikaju teksturu i nijanse boja. Prilikom masovne proizvodnje, falsifikatori su „žive“ potpise ovlašćenih lica zamenili faksimilima. Takođe su pravili greške u tekstu na novčanicama, jer graveri nisu znali ruski.
Ipak je Napoleon u potpunosti uspeo u prvom velikom pokušaju korišćenja falsifikovanih novčanica u svrhu onoga što se danas naziva „hibridni rat“. On je bio prvi, ali ne i poslednji, jer su njegovo iskustvo aktivno razvijali osvajači potonjih epoha.
