O životu Kima Filbija, „špijunu koji je uzdrmao temelje britanske imperije“ i koji je „promenio Veliku Britaniju iz korena“ pre prebega u Rusiju, manje-više sve se zna, ali su njegovi „moskovski dani“ i danas obavijeni velom tajni.
Zato u nastavku prenosimo u celini tekst „Moskovski život Kima Filbija“, istoričara i novinara Vjačeslava Laškula, koji je objavljen krajem januara 2004. godine.
Bivši direktor CIA Alen Dals jednom prilikom je rekao da je zloglasna petorka iz Kembridža, u kojoj je Kim Filbi bio centralna ličnost, bila najmoćnija obaveštajna grupa za vreme Drugog svetskog rata. Napisane su desetine knjiga o ovoj grupi, ali njihove mnogobrojne aktivnosti biće još dugo obavijene velom tajne. Uprkos tome, Ruska spoljna obaveštajna služba uspela je donekle da rasvetli Filbijev život posle njegovog misterioznog nestanka u Bejrutu jedne zimske večeri 1963. godine.
Jurij Modin, koji se bavio petorkom iz Kembridža, i sada je član Udruženja ruskih spoljnih obaveštajnih veterana, seća se kako je Filbi, suočen sa očiglednom opasnošću da bude razotkriven, u tajnosti doveden u Sovjetski Savez. On je bezbedno stigao u Moskvu 28. januara 1963. godine. „Konačno sam došao kući“, izjavio je kasnije. Od tog trenutka je slavio ovaj datum kao dan svog prvog susreta sa SSSR-om.
Međutim, malo toga se zna o poslednjoj trećini njegovog života (između 1963. i 1988. godine), zato što su njegove obaveštajne aktivnosti bile tajna. A sâm Filbi nikada nije podsticao zainteresovanost ljudi za sebe. To je novinarima omogućilo da koriste maštu kada su pisali tekstove o njemu. Jedan od njih je tvrdio da je Filbi živeo u ekstremnom siromaštvu. U drugom tekstu je navedeno da ga je šofer svakog dana vozio u sedište KGB-a u Lubjanki, gde je bio na visokom položaju i imao svoju sopstvenu kancelariju. Ali istina je da je Filbi bio u KGB-u samo jednom i to tek 1977. godine, 14 godina posle dolaska u Moskvu. On je tada bio gost i u obraćanju kolegama se našalio da ima zvanične propusnice za sedam vodećih obaveštajnih centara: četiri u Velikoj Britaniji (Tajna obaveštajna služba, Uprava za specijalne operacije, MI-5 i Vladina škola za kod i šifru) i tri u SAD: CIA, FBI i Nacionalna agencija za bezbednost. „Sada mogu da kažem da sam se ubacio u osam obaveštajnih organizacija.“
Zbog nedostatka dostupnih informacija, o superšpijunu kružile su najraznovrsnije spekulacije o njegovoj ulozi u moskovskim zaverama protiv Velike Britanije. One su doživele kulminaciju u knjizi Frederika Forsajta „Četvrti protokol“, prema kojoj je Filbi učestvovao u demonskom planu kojim je bilo predviđeno izvođenje nuklearne eksplozije u Velikoj Britaniji. Kada je knjiga objavljena, Filbi je tražio primerak i imao je običaj da je povremeno čita sa ironičnim osmehom na licu.
U stvarnosti je njegov život bio običniji. Dok je živeo u Moskvi, radio je kao konsultant KGB-a za aktivnosti zapadnih obaveštajnih službi. Za vreme svojih putovanja po Sovjetskom Savezu, rado je držao govore pripadnicima lokalnih bezbednosnih agencija, prisećajući se svog rada u britanskim obaveštajnim službama. Imao je veliko iskustvo koje je delio sa svojim sovjetskim kolegama. Bivši obaveštajac i priznati autor Grejem Grin rekao je da je svakoj zapadnoj obaveštajnoj inicijativi pretio rizik od otkrivanja dok je Filbi bio na vrhuncu karijere.
Tokom prvih godina provedenih u sovjetskoj prestonici, Filbiju je izdat pasoš na izmišljeno ime Andrej Fjodorov, dok je njegovo pravo ime pisalo u njegovoj sovjetskoj boravišnoj dozvoli. On je kasnije izabrao drugo prezime, koje je izgledalo prikladnije i neutralnije — Martins. Dobio je novi pasoš na ime „Andrej Fjodorovič Martins, Letonac rođen u Njujorku“.
Imao je izvesnih problema da se navikne na svoj novi život. Da bi nadoknadio nedostatak ljudi koji govore engleski, pretplatio se na „Tajms“ i „Herald tribjun“, koje je podizao u Glavnoj pošti. Bez problema je preneo svoju biblioteku iz Londona, dok je „Opadanje i propast Rimskog carstva“, dela Herodota i Plutarha i knjige britanskih romanopisaca zatekao u svom moskovskom stanu. Redovno je slušao Bi-Bi-Si i „Glas Amerike“ i čitao romane Džona le Karea.
Filbijevi memoari, koji su objavljeni u Rusiji i drugim zemljama, naslovljeni su „Moj tihi rat“. A 1967. godine je „Izvestija“, najuticajniji list u to vreme u Rusiji, objavila prvi tekst o legendarnom obaveštajcu. Naslov tog teksta je bio „Zdravo, kamarade Filbi“.
Tokom sedamdesetih je imao česte susrete sa obaveštajcima koji su proučavali Veliku Britaniju. Mladi obaveštajni oficiri čekali su legendarnog superšpijuna u tajnom KGB-ovom stanu u centru Moskve. Posle nekoliko uvodnih reči, on bi smanjio napetost u govoru i prešao na poverljivi, profesionalni način pričanja. Obaveštajni oficir Mihail Bogdanov, koji je poznavao Filbija, seća se tih sastanaka.
„Filbijevi seminari su, uz manje prekide, održavani od 1976. godine skoro do njegove smrti. Oko 15 mladih ljudi specijalizovanih za proučavanje Velike Britanije prisustvovalo je seminarima. Dva ili tri sata bi prošlo začas. Posle kratkog uvoda, Filbi, koji je insistirao da ga učenici zovu po imenu — Kim ili bar kamarad Kim, započinjao je živu diskusiju. Naravno, govorili su engleski. A zatim je počinjala najzanimljivija stvar. Filbi je predstavljao različite obaveštajne situacije, posle čega je sledila detaljna analiza. U jednoj od tih situacija, britanski kontraobaveštajni agent je pokušavao da sazna od sovjetskog diplomate, koji je tek stigao iz SSSR-a, koji je njegov pravi posao. U drugoj situaciji, učitelj je postao zvanični agent za komunikacije, koji bi tokom razgovora nasumično davao dragocene informacije koje je obaveštajni agent morao da uoči i analizira. Na kraju svake sesije, učenici su bili okupani znojem. Vrednost Filbijevih seminara za učenike je bila neprocenjiva. On nije pokazivao samo ’intuiciju lovca‘, već i veliku mudrost i osnove slobodne komunikacije sa različitim tipovima Engleza. To je bila jedinstvena prilika da se oslobodi jezik i da se stekne navika razgovaranja sa ’pravim Englezom‘. Za razliku od široko rasprostranjenog stereotipa o Kimu Filbiju na Zapadu, on ih je učio, ne kako da rade protiv Velike Britanije i SAD, već kako da ih proučavaju.“
U Sovjetskom Savezu Kim Filbi se zaljubio u Rufinu Puhovu, koja je radila u Moskovskom institutu za istraživanja, i oni su se venčali. Vaš dopisnik je imao priliku da je poseti u pratnji Kloda Monika, autora bestselera „Svetska istorija špijunaže“. Kada smo stigli u njen stan, dočekala nas je prelepa žena plavih očiju, koja nam je ležerno ispričala kako je upoznala Kima, pričala nam je o njihovim javnim pojavljivanjima u moskovskom svetu umetnosti i sporta, o njihovim turama po SSSR-u i putovanjima u Bugarsku, Istočnu Nemačku, Čehoslovačku i na Kubu. Filbi je jednom prilikom priznao ovoj hrabroj ženi i brižnoj supruzi: „Ovde imam veoma srećan život, isto kao i ranije. Čak srećniji od onog koji sam imao pre nego što sam te upoznao.“
On je 1977. godine pozvan da održi govor rukovodiocima Sovjetske obaveštajne službe. Tekst tog govora više nije tajna. Govoreći o razlozima zbog kojih je doneo određene odluke, Filbi je rekao da je, u emocionalnom smislu, još od mlađih dana bio na strani siromašnih, slabih i razbaštinjenih u njihovoj borbi protiv bogatih, jakih i neprincipijelnih i da je u Sovjetskom Savezu video pravednu društvenu i političku silu.
