„I pod Titom se ćerala politika u kafanama, ali uvek je bilo nekih osetljivih ušiju koje su slušale šta se tu priča i javljale tamo gde treba. Kažu starije generacije da je u Klubu književnika bar podjednako bilo ’udbaša‘, koliko i umetnika“, dodao je Mijatović.
U 19. i prvoj polovini 20. veka kafane u Beogradu su bila jedina mesta javnog života, kaže koautor „Ilustrovane istorije Beogradskih kafana“. U kafanama su se održavali politički zborovi, izbori, sastanci glavnih odbora stranaka, a bile su i sedišta izbornih štabova. U kafanama su se upoznavali ljubavnici, sklapani su bračni ugovori i komercijalni poslovi. Bile su mesto sastanaka pesničkih društava, održavanja pozorišnih predstava, muzičkih koncerata…
„Kafane su bile glavno mesto javnog života, praktično i jedino, ako zaboravimo retke, malobrojne lokale u državnom vlasništvu“, kaže Mijatović.
U 19. veku privatna sfera čoveka — kuća, bila je najčešće zatvorena, a pristup je bio dozvoljen samo komšijama i retkim najboljim prijateljima, ostali nisu imali pristup domovima Beograđana, tako da nije bilo čudo što su kafane u Beogradu i Srbiji dobile takav značaj.
„Tek kasnije, u 20. veku se javlja više kulturnih institucija, pozorišta, koncertnih sala i slično, tako da se smanjuje uloga kafana u društvenom životu“, kaže Mijatović.
Po istorijskim posledicama, kafana„Zlatna moruna“ koja odnedavno ne postoji, a u kojoj su Princip i drugovi kovali zaveru za ubistvo Franca Ferdinanda, najvažnija je kafana u Beogradu.
„Doduše, u to vreme kad je Princip dolazio sa društvom, niko nije znao da će biti tako važan čovek u istoriji sveta, tako da mu nisu pridavali važnost, pa je jadan često gladovao“, kaže Mijatović.
Za našeg sagovornika nije najznačajnija kafana, nego hotel „Jelen“, koji se kasnije nazivao i „Starim zdanjem“. Podigao ga je knez Mihajlo Obrenović 1842. godine i bio je jedina dvospratna zgrada u Beogradu, ogromnih dimenzija za ondašnje prilike. Nalazio se u Ulici kralja Petra ka Sabornoj crkvi, a danas je tu neka novija zgrada za stanovanje jugoslovenskih diplomata. To je bila velika, luksuzna zgrada, nešto novo, moderno i do tada neviđeno u Beogradu.
„Čubura je bila jedan od važnih centara beogradskog ugostiteljstva. Zajedno sa Skadarlijom, bila je glavna za noćni, boemski, zabavni, kafanski život. Pre Drugog svetskog rata se pitalo da li da idemo u Skadarliju ili u Čubursko-savinačke kafane“, kaže Mijatović.
Naš sagovornik je zajedno sa kolegom Borisom Belingerom potrošio pet-šest godina rada na „Ilustrovanoj istoriji beogradskih kafana“. Kao ljubitelji starog Beograda i poznavaoci kafanskog života i u teoriji i u praksi, odlučili su da napišu knjigu. Poseban razlog bio je njihovo nezadovoljstvo većim delom literature o starim kafanama, „koja se sastoji od novinarskih prepisivanja, prepričavanja začinjenih romansiranim prenemaganjima, garniranih slabim fotografskim materijalom i lošom štampom“.
Mijatović kaže da „svako vreme ima svoje“ i da nama može da bude žao što nestaju stare kafane koje znamo i volimo, ali ne čudi se što Beograd ostaje bez kafana.
„Neka se eksperimentiše, neka se proba, pa će možda i stare kafane da se vrate nazad. Imamo skorašnji primer kafane ’Suvobor‘ iz Ulice kralja Petra, koja je bila prava kafana, starovremenska, beogradska, predratna, pa je bila italijanski restoran, pa neki drugi fini restoran, pa je bila zatvorena i na kraju se vratila u oblik kafane“, kaže Mijatović i dodaje da se nedavno „vratila“ i kafana „Grmeč“ iz čuvenog „beogradskog trougla“.
