„Pobedili smo Srbiju u ratu, pobedićemo i u miru!“, tom rečenicom je takozvani kosovski predsednik Hašim Tači završio 2018. godinu, koja nije donela velike uspehe za samoproglašeno Kosovo. Ali godina ispred nas donosi nove velike izazove u bici Beograda i Prištine za status južne srpske pokrajine, u koju se sve otvorenije i aktivnije uključuju i Amerikanci.
Kosovo svoju „nezavisnost“ zida ciglu, po ciglu. Dobili su sporazum o pridruživanju i stabilizaciji sa Evropskom unijom, pokrenuli su proces vizne liberalizacije i oformili su svoju vojsku. Formirali su, kako tvrde, tim jednistva za finalne pregovore sa Beogradom i očito uspeli u širokom luku da zaobiđu obaveze iz Briselskog sporazuma, naravno na štetu Srba, jer ZSO nije formirana, a sve je izvesnije i da neće, bar ne u onom formatu koji je dogovoren u Briselu.
Paralelno sa „uspesima“, lažna državnost im se i „krunila“. Nisu primljeni u Interpol, brojne zemlje su povukle priznanja, nisu uspeli da preko zapadnih moćnika nateraju Beograd na konačno popuštanje. I usled vidljive nervoze zbog tih neuspeha uveli su stoprocentne takse na svu robu iz centralne Srbije i BiH.
Novu 2019. godinu dve strane dočekuju sa različitim projekcijama. Priština najavljuje promenu formata pregovora i uključivanje Amerikanaca, dok Beograd očekuje da se otvore razgovori o razgraničenju, u kojima bi, ako se uključi SAD, morala da bude i Ruska Federacija.
Izvesno je da Srbija neće direktno priznati Kosovo bez celokupnog dogovora koji bi podrazumevao i zadovoljenje srpskih nacionalnih interesa. Ukoliko bi bio rešen problem u vezi sa ZSO i napravljen dogovor o razgraničenju, za koji predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da je jako daleko, Priština bi možda mogla da se nada da će u 2019. godini uspeti u onome što nije u prethodnoj — da barem dobije status članice posmatrača u Ujedinjenim nacijama i ostvari napredak na putu ka članstvu u Interpolu… Ali za tako nešto su nužni ozbiljni ustupci prema Beogradu.
Iduća godina će u Prištini početi sa suočavanjem sa zločinima koje je teroristička OVK počinila nad Srbima i drugim nealbancima tokom svog delovanja. Među prvima koje će Specijalni sud za zločine na KiM ugostiti je poznati komandant terorističke OVK zvani Sultan, koji bi imao štošta da kaže na temu OVK, ali i gotovo cele vrhuške u kosovskoj vlasti.
Plan Kosova za iduću godinu vrti se oko dve stvari — članstva u NATO-u i sporazuma sa Beogradom. U prvom se delimično mogu i nadati nekom pomaku, dok će drugi deo njihovih namera, izvesno je, ići malo teže nego što se nadaju, posebno ako se cela diplomatska borba izmesti iz Brisela, gde je doživela fijasko, i vrati u UN gde Beograd ima nedvosmislenu podršku Rusije i Kine.
Kosovo će Novu godinu započeti i integrisanjem granica sa Albanijom. Ta priča je već odavno dogovorena, a realizacija bi trebalo da bude „pokazana vežba“ ne samo Srbiji, već i svetu da Albanci imaju „keca u rukavu“ ukoliko ne bude išlo po njihovom i da vrlo lako mogu da ostvare i druge naume kao što je referendum o pripajanju Kosova Albaniji. Realizacija tog projekta definitivno bi izmenila mapu Balkana i dovela do novih prekrajanja granica, a možda čak i do sukoba.
Na severu Kosova su vrlo verovatne nove tenzije, koje će biti možda i najveći ispit za Beograd, jer ukoliko novoformirana vojska Kosova ili specijalne snage KPS-a krenu da se raspoređuju po Severu i da „štite“ objekte od nacionalnog značaja, poput jezera Gazivode, termoelektrane „Obilić“, rudnika „Trepče“, bezbednosne prilike bi ušle u „crvenu zonu“.
Jer to bi na neki način značilo okupaciju severa Kosova od strane albanskih „dugih cevi“ i nepoznanica je kako bi Beograd reagovao u tom slučaju, mada smo više puta sa vrha države čuli da postoji apsolutna spremnost da se Srbi zaštite — na sve načine. A pošto je Kfor dao blagoslov ROSU i za ulazak na Sever, neka konfrontacija bi, u najgorem slučaju, mogla da dovede do okršaja srpskih i međunarodnih snaga.
U međuvremenu, problem koji je Priština izazvala dizanjem takse na srpsku robu na 100 odsto, mogao bi, makar privremeno, kako se čuje iz Tačijevog kabineta, da bude gurnut pod tepih. I to samo da bi se Beograd pojavio na pregovorima u Briselu koji bi trebalo da se održe u januaru.
A cilj Prištine nije da sa Beogradom, pred odlazećom garniturom EU, utanači kada i kako će sprovesti obaveze iz Briselskog sporazuma, već da ga zvanično obavesti da će pregovori teći u novom odelu, u kojem EU neće imati vodeću ulogu.
Ono što bi Prištini moglo da „kvari igru“ jeste nastavak trenda povlačenja priznanja Kosova, što je u 2018. učinilo 12 država. Srbiji u rukama ostaje čvrst argument i tapija na Kosovo u obliku Rezolucije 1244 koja je za sada glogov kolac ne samo u srcima kosovskih Albanaca, već i u srcu „velike Albanije“. Još samo da to shvati i svet.
