Slikarka srpsko-italijanskog porekla, jedna od retkih afirmisanih predstavnika nadrealizma u srpskom slikarstvu, članica umetničke grupe Lada, saradnica časopisa „Vog“, gotovo nepoznata domaćoj javnosti do pedesetih godina 20. veka i preteča onoga što danas zovemo multimedijalnim umetnicima, rođena je 1909. godine u Požarevcu u braku italijanskog kompozitora, putopisca, muzičkog kritičara, pesnika i ratnog dopisnika iz Srbije tokom Prvog svetskog rata Bruna Barilija i Danice Pavlović, praunuke najstarije ćerke Karađorđa Petrovića — Save.
Zanimljivo poreklo koje je sigurno Milenu i usmerilo ka onome što je postala i po čemu je danas znamo.
Sa rediteljkom i dramaturgom Jelenom Bogavac razgovaramo o predstavi i o tome kako su ona i glumci videli veliku slikarku i kako su to preneli na pozorišne daske.
Zašto baš Milena? Da li je njen kratki, ali nadasve bogati, život bio dovoljno jaka inspiracija da se sve to pretoči u pozorišnu predstavu?
— Biografija Milene Pavlović Barili je kratka, eksplozivna i tiče se svega bazičnog u umetničkom traganju i postizanju sebe u svom umetničkom habitusu u odnosu na tržište, u odnosu na egzistenciju, u odnosu na potvrdu svoga rada i sebe kao umetnika. Živela je u mnogo svetskih gradova, na kraju je sreću i totalno ostvarenje pronašla u Njujorku, gde se njen život i završio 1945. u 36. godini. U njenoj biografiji, zapravo u tim slikama, pronašli smo i neko ogledalo za svoje mesto u društvu i u traganju u umetnosti. U tom veličanstvenom prepoznavanju smo shvatili i da govorimo kroz Milenu i o sebi samima i da ta mašina prosto radi. Da neka čudna, njena struja pokreće našu mašinu. Zato je ovo za mene bilo jedno od najčarobnijih iskustava koje mi se dogodilo posle dugo vremena u pozorištu. Onaj trenutak kada pozorište potpuno prelazi u neko izvorno, ali i ritualno osećanje nečijeg prisustva, dozivanja nekog dobra, jedan od onih čarobnih trenutaka kada osećamo da nas zajedno drži neka čudna sila, magija…
Šta je njenoj životnoj priči dalo tu vrstu neobičnosti i atipičnposti?
— Milena je biće dihotomija. Ona je biće sudara. U njoj se sudaraju sa jedne strane italijanska i tradicija kuće Barili, koji su slikari od 14. veka, i sa druge strane porodica Pavlović sa prelepom Danicom, koja je uspela da svojim angažmanom Milenu izvede do samog vrhunca njenih umetničkih pregnuća, pre svega profesionalnih. A sa druge strane, Milena je androgeno biće. U njoj se sudara i muško-ženska dihotomija. Ona je podeljena i sudarena, a opet sabrana. Milena je postdramski lik, da tako kažem. U njoj se zaista nalaze civilizacijski sudari. Iz toga nastaje neko leteće biće, koje je stvarno biće sa tajnom i biće koje je ostavilo znakove o svom prisustvu, kao što razumemo znakove o prisustvu dobra. Njeno slikanje portreta različitih muškaraca i žena, u kojima zapravo u svakome postoji njeno lice, shvatila sam kao prisustvo dobra i svetla na mnogo nivoa i u mnogo različitih ljudi. Uz sve to, Milena je bila nomad, večiti putnik, a kofer je bio njena zvečka…
Kada reditelj i autor sve ovo sabere sa ovoliko oduševljenja jednom ličnošću, kako uopšte pakuje ovu pozorišnu priču? Šta je ono što sve elemente drži na okupu?
— Estetika Milene Barili. Ovo je slikarska predstava. Predstava koja komunicira na likovnom nivou…
Ali, predstavu prati i video rad?
— Da. Sav video-rad je izveden iz njenih slika. A u video-radu je izvrsno intervenisao Igor Marković, tako što je sasvim malo animirao izvesne detalje. Da li je to voda, da li su to krila, srce, ruka, končić…Njeni radovi su jako zgodni za animiranje, posebno oni kojima prikazuje sebe kroz animu i animusa kroz devojku, i slikarku, i strelca. Video može sada da postigne ono što u Milenino vreme nije bilo moguće, ali je božanstveno ispratiti to njeno upisivanje u svačije lice.
Glumci u ovoj predstavi su Tijana Višković, Aleksandra Veljković, Jovan Zdravković i Marko Panajotović. Ko su junaci koji se pojavljuju u predstavi? Da li se možda pojavljuje Musolini, koji je veoma cenio njeno slikarstvo? Kada je bila mlada slikarka, izlagala je u Italiji i tada ju je i primetio…
— U osnovi smo postavili jednu porodičnu konstelaciju u kojoj Bruna Barilija igra Marko Panajotović, a s druge strane, Danicu igra Aleksandra Veljković, dok Milenu i Milenu strelca igraju Jovan i Tijana Višković. U toj porodičnoj konstelaciji smo napravili mrežu odnosa, iz kojih smo dalje izvlačili koje još funkcije ti osnovni likovi mogu da igraju u predstavi. Onda se zapravo Marku Panajotoviću, koji je inicijalno Bruno Barili, dopalo da igra i Musolinija i nekog nemačkog oficira koji je smešten kod njih u kući tokom rata i koji je dosta toga lošeg učinio Danici, čak je i pucao u neke Milenine aktove. Cela ta „vožnja“ sa spoznajom fašizma za Milenu i Danicu je bila katastrofalna i teška. Danica u jednom dijalogu, pozivajući se na njihovo italijansko i nemačko poreklo, kaže: „Mila moja, ja ne mogu da verujem da su nas porobili i da se ovako iživljavaju nad nama ljudi u čije smo škole išli, kojima smo verovali.“ Jako je čudno naći u sebi okupatora sebe, a to se njoj zaista desilo i to srce očigledno nije moglo da izdrži, kao i mnoge druge stvari. Miodrag Kovačević koji peva fenomenalno, jedan je od zaista najdivnijih tenora na našoj sceni, pored toga što je veliki istraživač i izvanredan performer. On je tu kao neka vrsta voajera i pokretača cele priče. Zapravo, cela predstava je formirana oko njegovog sna o Mileni, a njegov san o Mileni je san u kome on objašnjava kako u sebi stalno meri da li je ušao u tuđu kuću i uzima nešto što pripada Mileni i Barilijima, ili je na pravom putu i sme dalje da nastavi da je traži i da se njome bavi. Meni je ta njegova zapitanost nakon devet godina bavljenja i obožavanja i praćenja puta jedne žene bila neverovatno pomamna, da pokušamo da odgovorimo na to pitanje — da li smem da je sanjam ili da to više ne radim.
Slikarka, ilustratorka, pesnikinja i, kako se kaže u najavi predstave, preteča multimedijalne umetnice kod nas Milena Barili, početkom prošlog veka je postala simbol slobodne žene, dovoljno samosvesne, obrazovane, darovite i sposobne da krene svojim putem i da uspe. Da li bi žene mogle da krenu da na Milenin način razmišljaju o sebi i o svom mestu u svetu danas, vek kasnije?
— Ne volim da dajem loše prognoze o tome na kom smo putu i dokle smo stigli. Nisam sigurna da se nešto mnogo promenilo. Nemam utisak da je žena ostvarenija, voljenija, samostalnija. To su sve sitni koraci u seriji koraka koje treba napraviti. Često se uljuljkujemo u jednu palanačku atmosferu, koja nas tako malograđanski štiti i sklanja sa vetrometine nečega što se zove borba za slobodu, borba za sebe, borba za izraz, borba za samostalnost i spoznaja svog kompletnog identiteta koji je satkan od najrazličitijih dihotomnih sudara.
A o svemu tome na nekom mnogo tananijem i udaljenijem planu govori predstava „San o Mileni“. Kada ćemo je gledati u Beogradu?
— Predstava će sigurno u februaru i martu gostovati u Bitefu, ali je naša osnovna ideja da je igramo u što više muzejskih i galerijskih prostora. U pregovorima smo sa Muzejem savremene umetnosti u Beogradu, pa ćemo igrati i tamo, ukoliko ona bude zadovoljavala njihove estetske standarde. Dobre su reakcije i iz regiona, pa mislim da će predstava imati lep i dug život i da je jako važno što će se igrati i biti na redovnom repertoaru u Požarevcu. Zapravo, ta matična pozicija nam je možda i najvažnija.