Pesnikinja nije imala čime da zaveže prtljag i predajući joj poklon, Pasternak se našalio — uzmi, jak je, izdržao bi i da se obesiš o njega. Nije ni slutio da će mu uskoro stići tragična vest — Marina Cvetajeva se obesila. Da li je zaista upotrebila Pasternakov konopac, ili je u hladnoj i gladnoj Jelabugi pronašla drugi, nikad nećemo saznati, ali će legenda povezati ta dva događaja u jedno i pridodati im „vidovitost" velikog pesnika, u koga je, kako se verovalo, Marina celog života bila zaljubljena.
Marina Cvetajeva je, zajedno sa velikim brojem ruskih pisaca, žena i dece, evakuisana u tatarski grad Jelabugu, daleko od linije fronta, kako bi izbegla smrt u Moskvi, pred kojom su već stajali Nemci i u kojoj je vladala glad. Smestili su ih onako kako su mogli — grad je već bio prepun izbeglica, vlasti su pokušavale da ih nahrane, neke i da zaposle, ali blizina rata se i te kako osećala — atmosferu je nedavno najbolje opisala jedna pesnikinja, govoreći na grobu Marine Cvetajeve: Jelabuga je bila takva da je čovek u njoj mogao samo da se obesi.
Marina i njen sin smešteni su u sobicu od nekoliko kvadrata u maloj drvenoj kući. Danas ta kućica pripada muzeju Marine Cvetajeve i s obzirom da je u njoj sve sređeno, okrečeno, čisto — beli kreveti, uštirkani čipkani stolnjaci, cveće na prozorima i drvo rjabine u dvorištu… liči pomalo na kućicu iz bajke. Ali svaka stvar u njoj govori o ogromnoj tuzi i nesreći koja je privremenu stanarku pratila celog života.
U deset dana provedenih u Jelabugi stao je čitav jedan život — i strah za sudbinu sina, i briga za muža i ćerku u logoru, potraga za poslom koga nema, čekanje u redovima za hranu u narodnim, sve sirotinjskijim kuhinjama, nada da će dobiti posao sudopere u jednoj od takvih kuhinja, i beznađe, beznađe, beznađe… depresija koja je odavno prati. U ovoj kućici se ne postavlja pitanje zašto je Marina odlučila da se obesi. Odgovorila je sama u oproštajnom pismu sinu: Svakog dana dalje, biće samo — gore. Ali, da ne bude zabune — velikoj pesnikinji nije bilo ništa gore nego brojnim izbeglicama iz Moskve, niti stalnim stanovnicima duboko u pozadini koju rat nije direktno dotakao. Naprotiv, uspela je i da nađe posao u susednom Čistopolju, kustosi će vas podsetiti da nisu bili gladni, grad se nalazi na reci Kami, i bar je ribe bilo dovoljno. Pre nego što će ga definitivno napustiti, Marina je spremila sinu ribu za večeru.
Ali život u nekoj zabiti, posao domaćice, nije bio onaj željeni život. Vlasnica kuće se seća da ju je Marina, izmišljajući sebi razne obaveze izvan kuće, svakog dana molila: ako Vam nije teško, ispržite nam ribu za večeru, ili — skuvajte Muru (tako je zvala sina) kašu za ručak. Pesnikinju su morile veće i teže brige. Muž i starija ćerka bili su u Staljinovom logoru, a mlađa Irina je umrla od gladi u dečjem domu. Tu smrt Marina sebi nikad nije oprostila. Ostavila ju je u domu, jer u Moskvi nije bilo hrane. Verovala je da će za decu o kojoj brine država hrana biti ipak nekako obezbeđena. Jednog dana su je samo obavestili da deteta više nema.
Ali, Marina nije bila od ovoga sveta. Bila je pesnik. Genije. A geniji nemaju vremena za domaće poslove, za majčinstvo, za borbu sa životnim nedaćama. A kad im se „dogode irine", ostaje samo bol, kajanje, samooptuživanje. „Za jedno dete nije bilo dovoljno ljubavi na ovom svetu", govorila je ljuta na sebe. Život je provodila lutajući u potrazi za sobom, a onda su došli glad, nevolje, nesreće, loši odnosi sa sinom…
U Jelabugi Cvetajeva pokušava da nađe izlaz iz nesreće. I našla ga je. Na ekseru u predsoblju. Obesila se u kući u kojoj je živela. Kao samoubica, sahranjena je izvan groblja. Mur nije došao na sahranu — nije želeo „da gleda mrtvace". Opevana je tek nakon više od 50 godina. Iako postoji spomenik na grobu, mnogi će vam reći da je Marina sahranjena desetak metara dalje. Bio je rat, nije se mnogo vodilo računa o mrtvima, o samoubicama pogotovu. Taj grob nije obeležen, ali se na njemu uvek nalazi bar po jedan cvet.
Prema najnovijim istraživanjima, gradić Jelabuga u ruskoj Republici Tatarstan danas je drugi po redu grad u kome su ljudi najsrećniji u Rusiji. To istraživanje je iznenadilo mnoge, ali ne i one koji su posetili gradić. Sagrađen pored velike reke Kame, ovaj stari ruski trgovački grad ponosi se time što je sačuvao stari centar, male drvene kuće sa ukrašenim prozorima koji i dan-danas privlače veliku pažnju turista. Još se više ponosi svojim parkovima, ali najviše — znamenitim sugrađanima. Tu su živeli Ivan Šiškin, čuveni slikar, Natalija Durova „car devojka" koja se u muškoj odeći borila zajedno sa Kutuzovim protiv Napoleona, Vladimir Behterev, u svetu poznati naučnik, psihijatar i neurolog… Ipak, Jelabugu ljudi najviše povezuju sa pesnikinjom koja je u njemu provela samo jedanaest dana. Kao najveću dragocenost, ovaj grad čuva sećanje na veliku pesnikinju. I čuva ga bolje nego bilo koji drugi grad u svetu. A Marina je živela i u Parizu, i u Pragu, u Moskvi…Muzej Cvetajeve, i pored toga što je uređen, čist i nekako svečan, predstavlja muzej tuge. Iako nije zabranjeno glasno govoriti, svi gotovo šapuću. Dok vodič, a ruski vodiči su zaista majstori svog posla, priča o poslednjim danima velike pesnikinje kao da je lično sve video i doživeo, posetioci se osećaju kao u kući tek umrlog najbližeg rođaka. Tuga i bol koji je Marina donela sa sobom iz Moskve, ali i iz Pariza i Praga, doživljavaju se kao svoji. Predmeti koje je dodirivala, šolja iz koje je pila… mogu da se uzmu u ruke, ali malo ko to čini. Kao da se boje da ih ne oskrnave.
Za svu tu čaroliju zaslužni su zaposleni, na čelu sa Guljzadom Rudenko, koji godinama rade u muzeju i koji su od Jelabuge napravili muzej pod otvorenim nebom na čitavih 490 hektara. Pored kućice u kojoj je živela Cvetajeva nalazi se i muzej sa ogromnom bibliotekom Srebrnog veka i čitav niz muzeja drugih ličnosti koje su obeležile istoriju ovog gradića. Svake dve godine održavaju se „Dani Cvetajeve", koji okupljaju njene poštovaoce i prevodioce iz celog sveta. Praktično svake godine se organizuju dani sećanja na znamenite Jelabužane, na koje dolaze njihovi potomci rasuti po celom svetu. Ne retko, neki se tu i upoznaju.
A u grad se ulazi kroz takozvani „Đavolov gradić" — kamenu tvrđavu iz 11. veka na vrhu brda, odakle se pruža veličanstven pogled na prekrasnu reku Kamu. Legenda kaže da je tvrđavu sagradio sam đavo koji se zaljubio u popovsku ćerku i zaprosio je. Pop nije smeo da odbije, pa je rekao da će odobriti ženidbu, ako đavo sagradi kulu na tvrđavi za jednu noć. Đavo je to uradio, ali je pred zoru zakukurikao petao, dunuo vetar i svu građevinu rasturio. Svi ponovni pokušaji završavali su se na isti način. Kažu da je đavo svima donosio nesreću. Marini nije — ona je svoju donela sa sobom.
