Procenjuje se da je tokom ogromne eksplozije u vazduhu, koja se 1908. godine desila na obalama Podkamene tunguske reke, oslobođeno oko hiljadu puta više od energije bombe bačene na Hirošimu. Naučnici do danas nemaju objašnjenje za misteriju koja se desila u Tunguziji pre 111 godina.
Eksplozija se čula na hiljadu kilometara od epicentra, a bila je toliko moćna da su je zabeležile sve tada postojeće opservatorije i seizmološke stanice sveta. Šuma je u radijusu od hiljadu kvadratnih kilometara od mesta eksplozije ostala prosto spaljena. Kažu da je požar trajao danima. Prašina koja se podigla nakon ovog događaja prekrila je okolinu i atmosferskim strujanjima bila nadaleko raznesena, što je stvaralo upečatljive zalaske Sunca širom planete.
Trebalo je da prođu dve decenije da bi se prva naučna ekspedicija uputila u centralni deo Srednjesibirske visoravni, koji čuva tajnu Tunguskog fenomena. Ekspediciju je 1927. godine vodio naučnik Leonid Kulik, stručnjak za minerale i meteorite. Kako bi se lakše orijentisao u prostoru, Kulik je brdima i uzvišicama, odakle se videlo mesto na kojem je došlo do eksplozije, dao imena po najpoznatijim naučnicima koji su istraživali meteorite.
Uzvišenje sa kojeg se najbolje vidi mesto gde je, po tadašnjem verovanju, udario meteor o zemlju, Kulik je nazvao po srpskom naučniku Atanasiju Stojkoviću.
Stojković je, kada je jednom prilikom došao do nekih zanimljivih meteorita, napisao knjigu „O vazdušnom kamenju i njihovom poreklu“. Smatra se da je to jedna od prvih knjiga o meteoritima na svetu.
Atanasije Stojković je rođen u Rumi 1773. godine. Nije imao lako detinjstvo i školovao se uz dosta muka, ali septembra 1793. godine uz podršku prijatelja, krenuo je na više škole. Zvanje doktora filozofije stekao je 1799. godine i time postao prvi Srbin koji je doktorirao na tom univerzitetu. Takođe, postaje i član Getingenskog i Jenskog naučnog društva. Uskoro postaje prvi redovni profesor na novootvorenom univerzitetu u Harkovu. Svoju knjigu „Fizika“ poslao je na poklon ruskom caru Aleksandru. Ruski vladar mu je odgovorio sa dva pohvalna pisma, na osnovu kojih su Stojkoviću u Risiji otvorena sva vrata. Stojković je kasnije postao i rektor i osnivač harkovskog Naučnog društva.
Takođe, stekao je mnoge počasti i privilegije, postao član Carske akademije nauka. Od cara Aleksandra Prvog dobio je Orden svetog Vladimira trećeg stepena, kao i materijalne privilegije. Umro je 1832. godine u Harkovu.
Istraživanja Tunguskog fenomena se nastavljaju…
Ispitivanja su trajala do 1939. godine, a do tada je Kulikov organizovao šest velikih i sveobuhvatnih ekspedicija oko epicentra eksplozije. Nije bio pronađen nikakav udarni krater, niti delovi meteorita. Potonje ekspedicije su ipak uspele da izvuku sitne čestice iz ostataka oborenih stabala. Napravljeno je mnogo snimaka iz vazduha, uzeto je zemljište na analizu. Pretpostavilo se tada da je najverovatnije eksploziju izazvao kameni meteorit prečnika oko 50 metara, koji se raspao i sagoreo na visini od oko 8 km iznad površine.
Zahvaljujući Kuliku, već tada su započeti radovi na očuvanju ove teritorije za buduće generacije istraživača. Pa ipak, tek 1995. godine ova teritorija dobija status zaštićenog podneblja. Danas se na 296,5 hiljada hektara prostire jedan od najvećih nacionalnih parkova Rusije — tunguski.
Naučnici sa velikom sigurnošću procenjuju da je energija oslobođena prilikom eksplozije iznosila 10-15 megatona trinitrotoluena (TNT), što je oko hiljadu puta više od energije bombe bačene na Hirošimu. Ovakvi događaji su svojevremeno pokrenuli diskusije o formiranju Svemirske straže i drugim načinima odbrane od meteora.
Naučnici su 2013. godine objavili izveštaj kojem je prethodilo sveobuhvatno istraživanje materijala za koji je grupa istraživača verovala da su fragmenti tunguskog meteorita. U ovom izveštaju stoji i podatak da je meteor koji je izazvao misterioznu eksploziju, sadržavao dijamante.
Međutim, i dalje postoji mnogo teorija koje kažu da eksplozija uopšte nije bila izazvana meteoritom, već ovaj događaj pripisuju različitim anomalijama, nepoznatim kosmičkim objektima i sličnim natprirodnim silama. Ono što danas ometa rad naučnicima jeste činjenica da se na mestu eksplozije tajga potpuno oporavila, pa je, iako postoje sofisticirana tehničko-tehnološka sredstva, teže doći do tragova.
Iz pera autora Alima Vojcehovskog i Vitalija Romejka 2008. godine je izašla knjiga „Tunguski meteorit: 100 godina velike zagonetke“, gde je sveobuhvatno pomenuto svih 66 do danas objavljenih teorija, od naučnih do religioznih. Ovde ćemo pomenuti samo nekoliko, najneobičnijih.
Jedno od prvih objašnjenja potiče od lokalnih meštana, tungusko-mandžurijskog naroda evenka. Članovima ekspedicije naučnika Kulika meštani su objasnili da je ovo delo čelične ptice agdi, koja bljuje vatru i gromove i baca užarene strele. Ptica agdi je sve to uradila kako bi kaznila neposlušni narod. Ruski staroverci su pak imali stav da je tokom eksplozije počeo dugo očekivani Drugi Hristov dolazak. Jasno je zašto ovakve teorije nisu bile dalje izučavane.
Teza koja je tri puta bila aktuelna, inicijalno pripada francuskom naučniku F. De Rua. Još iste 1908. godine, on je pretpostavio da se 30. juna Zemlja sudarila sa oblakom kosmičke prašine. Sličnu verziju teorije je počeo da izučava i objašnjava naučnoj javnosti ruski naučnik V.I. Vernadski, dok je 1946. godine biofizičar Plehanov — osnivač pokreta Kompleksnih samostalnih ekspedicija, neznatno promenio ovu verziju. Prema mišljenju Plehanova, Zemlja je presekla oblak međuzvezdane materije i jedan od konglomerata je upravo bio „Tunguski meteorit“. Sa oblakom materije se sudarila samo severna polulopta.
Teoriju o eksploziji svemirskog broda prvi put je pomenuo A.P. Kazancev u priči-hipotezi „Eksplozija“ u januarskom broju sovjetskog časopisa „Oko sveta“ 1946. godine. Pošto se širokoj publici dopala ova ideja, u Moskovskom planetarijumu je F. J. Zigel napravio scenski prikaz ove ideje. Štaviše, čuveni pisac naučnofantastičnog žanra Stanislav Lem ju je koristio u svom romanu „Astronauti“, objavljenom 1951. godine.
Sam Kazancev je 1980. godine korigovao svoju verziju na osnovu opservacija sa desetak satelita Zemlje sa abnormalnim putanjama koje su se navodno dogodile 1969. godine. Kazancev je tada pretpostavio da su vanzemaljci skrenuli brod od puta ka Zemlji, a „Tunguski meteor“ je zapravo bilo (ne)uspešno sletanje orbitalnog modula.
Sovjetski naučnik Epifanov je 1967. godine objavio teoriju koja kaže da se zbog lokalnog zemljotresa ili tektonskih kretanja u zemljinoj kori formirala pukotina u koju se zajedno sa gasom našli i prašina, nafta i metan. Ova smeša je, kako je to objasnio sovjetski naučnik, počela da gori nakon što je munja udarila u nju, što je izazvalo eksploziju.
Naučnik Džon Bigbju je 1967. godine, prethodno otkrivši desetak malih prirodnih satelita sa čudnim putanjama, došao do zaključka, da je 1908. godine blizu Zemlje leteo NLO, da se od njega odvojila kapsula sa posadom, koja je eksplodirala iznad tajge. Svemirski brod je ostao u zemljinoj orbiti, čekao je posadu i gubio visinu, da bi se na kraju „aktivirali automati“ i ovaj leteći objekat je takođe eksplodirao.
Hipoteza koju su postavili naučnici Teksaškog univerziteta Džekson i Rajan, kaže da je Tunguski fenomen posledica crne mikrorupe, koja je otprilike težila 1.020 grama. Crna rupa se sudarila sa Zemljom u centralnom Sibiru i prošla je „sa druge strane“ planete, odnosno negde u Atlantskom okeanu (između Njufaundlenda i Grenlanda). Kao dokaz za svoju tvrdnju, oni su naveli podatke seizmološih merenja koja su potvrdila udarni talas.
Kako savremeni naučnici gledaju na ovaj fenomen
Do danas je ova tema aktuelna i zaokuplja pažnju stručnjaka. U okviru Sibirskog odeljenja Ruske akademije nauka, u Krasnojarskom naučnom centru, 26. juna 2018. godine održana je međunarodna konferencija „Problemi i hipoteze izučavanja Tunguskog fenomena“.
Autor teze o gasnoj prirodi Tunguskog fenomena Dmitrij Timofejev je tokom diskusija na konferenciji opovrgao kosmičku verziju ove pojave. Timofejev je istakao da je nekoliko dana pre velike Tunguske eksplozije nebo nad čitavom Evropom neobično jako sijalo. Naučnik je dalje objasnio da bi u slučaju da je fenomen u Tunguziji izazvan kometom, čitava Zemlja bila je osvetljena, ne samo Evropa. Zato Timofejev smatra da je do ove pojave došlo pošto je iz dubine Zemlje ka površini pokuljao gas i to tako što se između tektonskih ploča i podzemnih pojasa ovaj gas širio prema Evropi, što odgovara podacima da je u vreme fenomena došlo do pomeranja vazdušnih masa. Ruski naučnik je u svom izlaganju tokom konferencije izneo stav da je u kontaktu sa ozonom došlo do oksidacije gasa, što je izazvalo hemilumiscentnu reakciju kojom se može objasniti sijanje na nebu. Potom je, kako smatra Timofejev, grmljavina izazvala talas detonacija i eksploziju gasa.
Naučni rukovodilac konferencije, predsednik Komiteta za istoriju, arheologiju i etnografiju Krasnojarskog odeljenja Ruskog geografskog društva Nikolaj Drozdov, zvanično je izneo predlog da se u sibirskom gradu Krasnojarsku formira naučni centar koji bi se bavio izučavanjem fenomena. Drozdov je istakao da je neophodno što pre sistematizovati sva dosad skupljena saznanja i rezultate brojnih analiza uz brojne hipoteze, ali i nastaviti ekspedicije i istraživanja uz pomoć najnovijih tehničko-tehnoloških aparata i opreme.
