Pre skoro tačno 30 godina, 15. februara 1989. godine poslednji pripadnik sovjetske invazione armije napustio je Avganistan. Vlada u Kabulu napravila je svečani ispraćaj, sovjetski vojnici kićeni su cvećem, ali kod lokalnog stanovništva moglo se primetiti i olakšanje i ogorčenje. Što se tiče Sovjeta, jednima su se vratili sinovi, drugi su ih izgubili u ratu, kojeg je tadašnja službena Moskva nastojala što pre da zaboravi.
Skoro 30 godina kasnije Vašington je pred odlukom za koliko vojnika da smanji svoju vojnu prisutnost u Avganistanu, da li da povuče celokupni sadašnji kontingent od 14.000 vojnika, ili da ga smanji na 7.000 ljudi? Istovremeno, kod drugih NATO članica, čiji su vojnici u toj zemlji već godinama, polemike u javnosti oko rata u Avganistanu sve su žešće. Nemci i Britanci razapeti su između želje da se povuku i bojazni da bi to bio kraj kredibiliteta NATO-a i udarac savezničkim obavezama prema SAD. Svojevremeno je i generalni inspektor Bundesvera smenjen zbog nemačkog avionskog napada u kom je poginulo stotinak avganistanskih civila. Ni Amerikanci ni NATO kao da baš ništa nisu naučili iz sovjetske invazije na Avganistan. Odnosno, zašto velike zemlje gube male ratove?
Rat u Avganistanu „asimetričan“ je sukob u kom i SAD i NATO imaju određena samonametnuta politička ograničenja. To da su na striktno vojnom planu i američka vojska i NATO snage superiorne u odnosu na talibane nije ni sporno, ali taj se rat zapravo gubi na planu raspoloženja javnosti u SAD i u NATO državama. Ponavlja se lekcija iz Vijetnama, kada je američka vojska morala da ode, pre svega, zbog neraspoloženja američke javnosti prema nastavku sukoba. U Avganistanu, talibani vode totalni rat protiv stranih trupa, vode rat za opstanak, NATO i SAD vode ograničeni rat, lokalnu intervenciju.
Ta načelna razlika u intenzitetu vojnog angažovanja jeste ta „asimetrija“ rata. Vašington nastoji da talibane „urazumi“ i podvrgne ih kontroli režima u Kabulu, pa je u toj „igri“ američka vojska zajedno sa saveznicima, zapravo, diplomatski argument u ratu koji, ipak, vode političari u Vašingtonu, ali se na terenu bore obični vojnici, kojima je sve teže objasniti zašto su u Avganistanu već 17 godina. Da li je Avganistan taj „otadžbinski“ front, ili samo važna sporedna stvar? Nikakva antiteroristička ideologija nije dovoljna kao objašnjenje vojnicima, koji imaju vremena da o svemu tome razmišljaju, zašto su u planinama Hindukuša. I tu dolazi do dramatičnog pada motivacije i američkih i drugih NATO vojnika.
Nasuprot tome, totalitet rata za talibane pojačava njihovu solidarnost i emocije, kao i sposobnost da trpe, što je sve preduslov za strategiju dugogodišnjeg gerilskog rata. Talibani dobro znaju za načelno geslo gerilskog rata: gerila pobeđuje kada ne gubi, ali konvencionalne armije gube kada ne pobeđuju. Talibani izbegavaju otvorene borbe i vojne poraze, oni protivniku nastoje da zadaju lokalne udarce, da ga neprestano podrivaju i frustriraju. Talibani žele pobedu na političkom planu, pre svega u javnosti evropskih članica NATO-a, pa naravno i u SAD. Vašington je, dakle, u dilemi hoće li potpuno povući vojsku, ili se spremiti za neograničeno trajanje rata uz veliku vojnu prisutnost.
Svako povećavanje američkog vojnog angažovanja u Avganistanu povećavalo je i političke troškove tog rata za SAD. Ni model „avganistanizacije“ sukoba putem većeg učešća vojnih i policijskih snaga režima u Kabulu u sukobima sa talibanima nije se pokazao kao idealno rešenje za SAD, jer su i taj model na istom terenu neuspešno isprobali Sovjeti. Veliki Sovjetski Savez izgubio je pre 30 godina mali rat u Avganistanu, sadašnja vojna agonija SAD i NATO-a na istom prostoru nastavlja se kao klasičan primer „asimetričnog“ sukoba. Je li Donald Tramp, kao uspešan biznismen, ipak najbolje shvatio da je cena rata u Avganistanu, pa i u Siriji preskupa. I politički i vojno…
