„Glavni glumci bi htjeli, da su na pravoj strani
Ja da budem Švabo, a oni partizani“
Zabranjeno Pušenje, iz pesme „Neću da budem švabo u dotiranom filmu“ (1984)
Pesma dr Neleta Karajlića počinje obećavajuće: „Slavni režiser je u našem gradu/snima novi film, kažu, bit će dobar/ strani glumci, prijemi i lova, nema sumnje, smiješi mu se Oskar.“ Onoliko obećavajuće koliko je to za pojedince i pismo Donalda Trampa.
Da li smo blizu nekog novog mirovnog sporazuma? Menja li Amerika stav? Ima li kompromisa na vidiku? Slavni „režiser“ bi da „snima film“ i o regionalnoj bezbednosti u našem delu sveta. I da ga završi zajedničkim susretom sa Vučićem i Tačijem na „travnjaku Bele kuće“. „Oskar“ je obećanje Nobelove nagrade za mir. U to uopšte ne treba sumnjati.
Aluzija na Anvara Sadata i Menahema Begina uz posredništvo Džimija Kartera više je nego očigledna. Problema u ovom poređenju je nekoliko, a između ostalog i da se sa „travnjakom Bele kuće“ počinje i završava svaka sličnost.
Kempdejvidski sporazum je bio ugovor između dve suverene zemlje. Egipat je u punopravnom članstvu UN od 1945, a Izrael od 1949. godine. Svi ključni akteri međunarodnih odnosa, u prvom redu dve tadašnje supersile SAD i SSSR, priznavale su i Egipat i Izrael. Problem je bio težak bilateralni spor između Kaira i Tel Aviva. Dogovorom iz Kemp Dejvida utanačeno je da Egipat prizna Izrael, samim tim da za izraelske brodove važi isti režim kao za sve ostale države — što im je omogućilo nesmetanu plovidbu Sueckim kanalom, dok je sa druge strane Egiptu vraćena puna kontrola nad Sinajskim poluostrvom.
„Razgraničenje“ je tako završeno. Ratno stanje između dve zemlje, a koje je onespokojavalo ceo Bliski istok – okončano je. Sadat i Begin su dobili Nobelovu nagradu za mir za 1978. godinu, a Karter je tako zadao težak udarac sovjetskim interesima, istiskujući uticaj konkurenta sa geopolitički neuralgične tačke. Amerikanci su postali „gospodari“ Bliskog istoka. Dalekosežnost Karterove inicijative uočljiva je u tome što su SAD u većoj ili manjoj meri do danas održale poziciju najznačajnijeg faktora bliskoistočne regionalne bezbednosti.
Razlike tog slučaja u odnosu na položaj Srbije i takozvane republike Kosovo su ogromne. Jednostranu odluku kosovsko-metohijskih Albanaca nije priznalo „pola sveta“. Oko toga nema saglasnosti ključnih aktera međunarodnih odnosa. Mi jednostavno nismo u istoj ravni, ne možemo razgovarati kao što su to radili Tel Aviv i Kairo.
Nije tu samo problem što Srbija „nije priznala Kosovo“, već su stvari daleko kompleksnije. Takođe, albanska odluka je usledila posle agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, što je doprinelo eskalaciji rata. Da se sve ticalo isključivo albanskih paravojnih formacija, obimniji oružani sukob bi bio završen već do kraja 1998. godine. Vojska Srbije je porazila takozvanu OVK, oni su mogli da nastave sa izvođenjem terorističkih akcija, ali i ništa više od toga. Srbiji je nametnut rat od strane NATO-a, pa ako treba sa nekim da potpisujemo sporazum o trajnom miru, po uzoru na onaj iz Kemp Dejvida, onda je ta adresa u Briselu, a ne u Prištini.
Poseban osvrt zavređuje i američka inicijativa da se razgovara o „razgraničenju“. Kada je na tu temu prvi put javno govorio, predsednik Vučić je „terao vodu“ na ideju podele. Ali u američkim akademskim i političkim krugovima pojam podela (partition) niko nije upotrebljavao. Za njih je razgraničenje – delimitation. Delimitacija se tiče dogovora dve strane o uspostavljanju granične linije, kako bi se pripremila demarkacija – tehničko obeležavanje granice na terenu.
U praksi delimitacija najčešće podrazumeva sitne korekcije faktičkog stanja. Dakle, za Amerikance je razgraničenje razmatranje gde bi granicu između Srbije i „Kosova“ mogli pomeriti par kilometara u dubinu teritorije jedne ili druge strane i ništa više od toga. Najčešće se pominje da bi to značilo vraćanje delova opština Leposavić, Zubin Potok i Zvečan pod jurisdikciju Beograda, dok bi zauzvrat, da se malo zamaskira ceo proces, takozvanoj republici Kosovo bilo ustupljeno nekoliko sela u opštinama Bujanovac i Preševo.
Razgraničenje je za njih samo sredstvo, a ne cilj. Cilj je da se, sa jedne strane – omogući učlanjenje „Kosova“ u UN, samim tim i u sve preostale međunarodne organizacije, dok bi sa druge strane Srbija dobila neki „ZSO plus“ na teritoriji sada već u punom smislu reči — Republike Kosovo. Članstvo u UN bi, naravno, bilo oposleno odmah, bez odlaganja, a „ZSO plus“ bi bio formiran postepeno, pošto bi nam lepo objasnili da se to tiče komplikovanih procedura i traži vreme. Taj film smo već gledali i posle Erdutskog sporazuma u Hrbatskoj i derogiranjem Dejtonskog sporazuma u BiH.
Za Trampa je ovo prilika da postane novi Karter. Time se otvara put za širenje NATO-a na celokupan Balkan, uključujući i teritorijalno osakaćenu i politički poniženu Srbiju, kao i za dugoročno istiskivanje ruskog i — perspektivno — kineskog uticaja.
Amerikance brine najava izgradnje balkanskog kraka Turskog toka, još ih više brine što se u poslu otišlo predaleko, Srbija je već rezervisala oko 200 miliona dolara za kupovinu cevi, njihov strateški cilj je ne samo da osujećuju svaki pokušaj novog energetskog povezivanja Evrope sa Rusijom, već i da opstruišu sve postojeće konekcije. To piše u svim doktrinarnim dokumentima NATO-a usvojenim od 2010. godine do danas. Nema tu nikakvih tajni.
U pismima upućenim Vučiću i Tačiju američki predsednik ima i ovo na umu. To će mu obezbediti široku podršku u Vašingtonu, kako u političkim, tako i u vojnim i poslovnim krugovima. Za reafirmaciju Karterove strategije „zaustavljanja Rusije“ dobiće većinu i u Kongresu, i u Senatu, i u Pentagonu i u javnosti. Što mu je vrlo, vrlo važno pred naredne izbore. Turbulencije kroz koje je Tramp prošao, a poslednja je ostavka Džejmsa Matisa, uticale su da oslabi njegova pozicija i među neokonzervativcima, najmoćnijem krilu Republikanske partije, a o tome kako na njega gledaju sve frakcije Demokratske stranke izlišno je trošiti reči.
Trampu je očajnički potreban spoljnopolitički uspeh, on se negde mora dokazati, mora nešto značajno i krupno svojim biračima prikazati. Jer, u spoljnopolitičkoj areni, „gde god je bio, Tramp je poginuo“. Nijedno otvoreno pitanje sa Rusijom nije rešeno, odnosi sa Kinom i EU su najgori još od završetka Hladnog rata, „ekskurzija“ ka Severnoj Koreji nije dala gotovo nikakav rezultat, iz Sirije se povukao, a dva važna Obamina sporazuma – sa Iranom i o Transpacifičkom partnerstvu, ishitreno je pogazio.
Vučić i Tači mu zato dođu kao „spas u poslednji čas“, prilika da se kod kuće prikaže kao mirotvorac, kao „novi Karter“, da istovremeno i osigura američke interese u jugoistočnoj Evropi anestezirajući jedno krilo Demokratske stranke, ono koje je Balkan sredinom devedesetih proglasilo prioritetom, i ubere političke poene koji će motivisati neokonzervativce da ga žestoko podrže u kampanji za novi mandat. Kosovo je za njega idealno, da se pokaže kao „veliki režiser“, za razliku od dinastija Buš i Klinton, koje su ovo „otvoreno pitanje“ iza sebe ostavili.
Naposletku: gde smo tu mi? Za odgovor je neophodno vratiti se na sam kraj pesme Zabranjenog pušenja: „Glavni glumci bi htjeli, da su na pravoj strani, Ja da budem Švabo, a oni partizani“. Nama je namenjena uloga „Švabe“. „Partizani“ su u Prištini. Oni su „glavni glumci“. Oni bi tako zaokružili svoj status u međunarodnim odnosima.
Ma koliko za neke inicijativa Donalda Trampa delovala na početku obećavajuće, kraj je otrežnjujući. Mahanje Nobelovom nagradom tu malo šta može promeniti.
