Bilo da je odlučio da se penzioniše ili da se „samo malo odmori“ do sledećih radnih pobeda, „prinudni odmor“ Žozea Morinja posle odlaska sa klupe Mančester junajteda predstavlja kraj jedne fudbalske ere. Kraj ere „gospodina posebnog“.
U igri koja je veća od života, Žoze Morinjo možda nije bio najbolji i najtrofejniji trener u poslednjih deceniju i po, ali je najpoznatiji i najkontroverzniji portugalski fudbalski menadžer obeležio jednu eru i redefinisao „najpopularniju sporednu stvar na svetu“.
Moglo bi se reći da je Morinjova era, više na utehu nego na radost „grobara“, počela na stadionu Partizana u prvoj utakmici jednog srpskog kluba u Ligi šampiona 16. septembra 2003. godine, kad je fudbalska selekcija Jugoslovenskog sportskog društva „iščupala“ bod protiv budućeg šampiona Evrope.
Tada je malo ko posle Partizanovog i Morinjovog debija u najjačem evropskom takmičenju mogao pretpostaviti da će ekipa nepredvidivog Portugalca završiti sezonu podizanjem trofeja u Ligi šampiona, ali se već na toj, obostrano premijernoj utakmici, mogao videti trenerski rukopis „gospodina posebnog“.
Ako ništa drugo, videlo se da je do tada malo poznati menadžer od ekipe sastavljene od mahom prosečnih Portugalaca napravio retko kompaktan tim, u čijoj je igri svaka upućena lopta više nego upotrebljiva. I da do tada nikad disciplinovani Portugalci igraju disciplinovanije od Nemaca.
Na kraju sezone, kad je „autsajder“ Porto „razbio“ Monako sa 3:0, „gospodin posebni“ je postao najbolji svetski (ne samo fudbalski) menadžer. Menadžer u pozitivnom smislu reči, čovek koji je u stanju da od datih, prosečnih igrača napravi najbolji mogući tim.
Iako je u prethodnoj sezoni osvojio i Ligu Evrope, Morinjova era je počela osvajanjem najvažnijeg klupskog trofeja. Istina je, bilo je to pred kraj Zidanove ere, posle su došli Ronaldinjo, Kristijano Ronaldo i Leo Mesi, a Barselona je osvajala Ligu šampiona svake druge godine, ali je u tom periodu Žoze Morinjo izmenio filozofiju fudbala.
I pokazao da je trener/menadžer najvažniji, što bi Hrvati rekli „čimbenik“ u savremenom fudbalu.
Jer samo je on u najboljoj deceniji Barselone mogao da je spreči da osvoji titulu evropskog šampiona, bilo sa Čelsijem, bilo sa „raspalim“ Interom iz Milana, s kojim je posle poluvekovnog posta osvojio titulu prvaka starog kontinenta. Iako nije bio na klupi Čelsija kad se londonski tim „popeo na krov“ Evrope, Morinjo je bio najzaslužniji što se jedan, i za sada jedini londonski klub uspeo na tron.
Kao što je rečeno, bio je menadžer u najboljem smislu te reči. I na terenu, i van njega. Jedna od njegovih najpoznatijih „fora“, koju niko nije uspeo dobro da iskopira, jeste davanje bombastičnih izjava na granici uvrede protivničkog tima dan uoči utakmice, a potom izlazak na teren sat pre početka meča, kako bi na svoja pleća „preuzeo“ bes protivničkih navijača, ne bi li njegova ekipa odigrala u rasterećenijoj atmosferi.
O prašini koja se dizala svakim njegovim javnim nastupom ne treba trošiti reči. A svaki njegov javni nastup bio je od koristi njegovoj ekipi i na štetu protivničkim ekipama.
Istovremeno, lepuškasti i harizmatični Morinjo zainteresovao je mnoge pripadnice lepšeg pola za fudbal, ali se nikad nije upuštao u afere, niti je davao „meso“ tabloidima da dižu tiraže njegovim seks-skandalima.
Čovek čija je igračka karijera bila više tragična nego komična, postao je možda najbolji evropski klupski trener svih vremena i autoritarno je vodio najveće evropske klubove. Čak i u „lošim sezonama“ je osvajao trofeje.
Jedini problem koji je sâm sebi napravio, jeste to što su se od njega očekivale titule prvaka Evrope, dok su se nacionalna prvenstva i kupovi podrazumevali. Zato je i tamo gde je podbacio, u Realu i Mančester junajtedu, u proseku osvajao po jednu titulu godišnje. Čisto da ne pokvari statistiku. I svoju i velikana gde se „obrukao“.
Iako je rodnu grudu napustio pre skoro dve decenije i mada mu se nije ostvarila želja da sedne na klupu reprezentacije, Portugalci su mu ukazali čast koju nisu ni jednom Euzebiju, ni Kristijanu Ronaldu — u rodnom gradu Setubalu dobio je „Ulicu Žozea Morinja“.
Zato i neuspeh, ako je neuspeh osvajanje tri titule od kojih je jedna evropska (liga Evrope) u tri sezone u Mančester junajtedu, koji je okončan otkazom, neće umanjiti Morinjov doprinos „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“.
Sve i da se povuče iz fudbala za sva vremena ili da nastavi karijeru u sve lošijim klubovima i bez značajnijih uspeha, „gospodin posebni“ će ostati jedan od najvećih trenera u najpopularnijoj igri sa loptom.
To što je pao sa trona posle nešto manje od dve decenije i nije njegova krivica, već je zasluga modernog fudbala koji se menja gotovo iz sezone u sezonu. Uostalom, Barselona, možda i najbolji klub u istoriji fudbala, pročitana je za nešto manje od decenije. A „gospodin posebni“ trajao je duplo duže.
