Društvene mreže preplavila je priča o čoveku u belom mantilu koji je zadivio celu Srbiju svojim humanim odnosom prema pacijentkinji, baki koja je na prijem u bolnicu u Novom Sadu sama čekala u hodniku.
Ljubazan, odveo je kod doktorke da je odmah primi i smesti u krevet pred operaciju. Obilazio je posle intervencije, pričali su o svemu, čak i o kuvanju.
Kada je došlo vreme da napusti kliniku, ponovo je našao na hodniku sa torbom kako čeka sina koji je kasnio zbog nevremena. Ponudio je da ostane još jedan dan u bolnici i poručio sinu da vozi polako, jer sneg neprekidno pada.
Sin pacijentkinje, bake Marije, Boris Bijelović ispričao je ovu nesvakidašnju lekciju o čovekoljublju na Fejsbuku i otkrio da je čovek, za koga je njegova majka mislila da je medicinski tehničar, zapravo načelnik ORL klinike Kliničkog centra Vojvodine prof. dr Dragan Dankuc.
Ovaj redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu trideset godina radi na Klinici za otorinolaringologiju, a poslednjih sedamnaest je njen upravnik. Rođen je na Jovanjdan 1960, a za Sputnjik kaže da mu je upravo Sveti Jovan uzor, kao i svi pravoslavni svetitelji, da pre svega bude lekar u hrišćanskom duhu.
„To znači da poštujem svoje pacijente, da poštujem svoje kolege, a isto tako da poštujem i našu širu zajednicu — kao što poštujem svoje roditelje i pretke. Otac Vojislav je iz Sremskih Karlovaca, a pradeda Aleksandar Dankuc bio je takođe lekar, 1882. godine završio je medicinu u Lajpcigu. Godine 1901. iz Pančeva je došao u Sremske Karlovce, gde je bio lični lekar tadašnjeg patrijarha Georgija Brankovića“, priča nam ovaj izuzetan čovek.
Uzor mu je, kaže, i majka Milica, koja je iz Turije kod Srbobrana, takođe plemenita i dobra osoba. Imao sam puno sreće da od svojih roditelja nasledim najbolje osobine koje čovečanstvo poznaje, to su plemenitost, ljubav, požrtvovanost i odanost, kaže nam profesor Dankuc.
„Uvek smo se kao porodica borili za opšte dobro, nikada za svoje lične interese. Taj nasleđeni kapacitet iskoristio sam u medicini. Želeo sam njome da se bavim upravo zato da bih pomagao drugim ljudima. Tako sam se i ostvario. Satisfakcija je dati drugome zdravlje, a od drugoga ne tražiti zauzvrat ništa, što je na kraju krajeva i hrišćanska najveća zasluga“, kaže doktor.
Nakon što je status o njegovom čovekoljublju zapalio društvene mreže, raspitao se lekar o njegovom autoru. To je Boris Bijelović, kolega koji radi u Centru za socijalni rad u Vrbasu. Stoga nije čudno da ume da ceni dobre osobine, a to što je priču objavio je sjajno, pozitivno, tako treba da govorimo o medicini, kaže naš sagovornik.
„Ovakve priče treba da pokrenu ono što je pozitivno pre svega u našem narodu, a onda i među svim profesijama, a posebno lekarskoj. Ona mora da odiše humanošću, to mora na neki način da se obelodani, jer medicina je pre svega jedna humana grana nauke. Ona je na kraju krajeva i umetnost, kako u lečenju, tako i u ponašanju“, objašnjava ovaj čuveni novosadski lekar.
Doktor Dragan Dankuc prošle godine je dobio status počasnog građanina Sremskih Karlovaca. O njegovom dobročinstvu govori i činjenica da se tada obavezao da će narednih godinu dana volontirati u ambulanti u tom mestu.
Punih godinu dana, svake srede po podne bio je na usluzi pacijentima, da ih pregleda, savetuje o daljem lečenju, a pre svega da ih sasluša. Volonterski ugovor vrhunskog lekara istekao je u septembru, ali tu nije kraj njegovom zalaganju da pomogne stanovnicima gradića u kome rade samo tri lekara opšte prakse, stomatolog i pedijatar.
„Sada se spremamo na drugi poduhvat, da i ostale kolege koje imaju direktne ili indirektne veze sa Sremskim Karlovcima, a to su sjajni profesori: neurolog Petar Slankamenac, direktor Kliničkog centra Vojvodine, neurohirurg profesor Petar Vuleković, hematolog profesorka Branislava Belić i mnogi drugi, da svako od njih dâ doprinos, da volontira u ambulanti u Sremskim Karlovcima“, otkriva za Sputnjik profesor Dankuc.
On misli i na pacijente u drugim, najudaljenijim krajevima naše zemlje, na Kosovu i Metohiji.
Ove godine organizovao je odlazak kolega okupljenih u Društvu lekara vojvodine, čiji je predsednik od 2011, u zdravstveni centar u Gračanici. Lekarima su preneli svoje znanje, a u Novi Sad se vratili sa puno više znanja o srpskoj zajednici koja živi u enklavama i opčinjeni lepotom Gračanice, Pećke patrijaršije, Visokih Dečana, Bogoslovije u Prizrenu. Saradnja sa kolegama sa juga se nastavila i nakon posete.
Na pitanje kako postiže da se jednako, u potpunosti svakoga dana daje studentima, kolegama i pacijentima, doktor Dankuc kaže da ima najveću moguću podršku u svojoj porodici.
„Imam najveću porodicu na svetu. Moja supruga Svetlana Dukanac je profesorka pedagogije, ona je direktorka srednjoškolskog doma u Nikolajevskoj ulici. Tu živi 200 najboljih učenica koje se školuju u Novom Sadu. To su naša deca.“
Dodaje da njegov rođeni brat ima dva sina, Nemanju i Stefana, to su mu najbliži nećaci, kojima je pored pacijenata, posvetio svoju ljubav.
Ne mari što smo ga uznemirili na dan porodične slave, jer, kako kaže, to što smo ga pronašli baš na Nikoljdan, ima veliku simboliku.
Čovek koji je svojom dobrotom korisnicima Fejsbuka naterao suze na oči, uspeo je da se ostvari na još jednom polju, takođe vezanom za njegov primarni posao. Profesor Dankuc i kolege sa Klinike su začetnici kohlerne implantacije u Srbiji. Prvi su ugradili veštačko unutrašnje uvo pacijentu, 2012. godine.
„Najveća mi je stručna satisfakcija osnivanje Nacionalnog programa kohlerne implantacije u Srbiji, čiji sam prvi predsednik bio. Reč je o revolucionarnoj hirurškoj metodi koja i deci s teško oštećenim sluhom omogućava da čuju“, objašnjava na kraju razgovora za Sputnjik lekar koji svima pruža hrišćansku ljubav.
