Upravo je tim rečima američki političar i publicista Patrik Bjukenen opisao trenutne prilike u SAD za list „The American Conservative“, ocenivši i da su Amerikanci, zbog svih tih stvari, postali neozbiljna nacija koja se nalazi u eri trivijalnih hajki.
Bjukenen takođe navodi i da je pogrešna spoljna politika koju je Amerika sprovodila dovela do toga da je jedna srušena supersila poput Rusije uspela da se uzdigne iz pepela, da je Kina dokazala da je i sa jednopartijskim sistemom moguće postati svetski ekonomski lider, ali i da pojedinci poput Redžepa Tajipa Erdogana, koji sprovode masovne čistke, i dalje budu toplo prihvaćeni gosti širom sveta.
Međutim, postavlja se pitanje — da li je to sve posledica vlasti jednog čoveka ili je to nasleđe prethodnih američkih admnistracija? Stručnjak za SAD Dmitrij Drobnjicki kaže da je problem u tome što je celokupna postavka stvari, uključujući i sporazume koje je Amerika potpisivala, rađena u vreme sedamdesetih godina kada je u svetu važio potpuno drugačiji sistem.
Najveća greška, kako objašnjava, je to što se spoljna politika države koja je bukvalno jedno vreme vladala svetom polazila od toga da se ništa u svetu neće promeniti. Ali, zbog takvog stava izgubljeno je skoro trideset godina, jer su se promenile tehnologije, granice, pa i celokupna demografska situacija, a na snazi su sporazumi i dogovori koji su sklopljeni pre 30 i više godina.
„Međutim, tih velikih promena nisu bili svesni upravo oni koji su celom svetu objavljivali da su pobedili u Hladnom ratu. Drugim rečima, oni smatraju da je pobeda u tome što su celom svetu nametnuli liberalnu demokratiju, ali zanemarili da bi isto tako oni trebalo da budu ti koji su svesni svih ogromnih tehnoloških i ostalih promena i da žive u skladu sa svetom kakav je danas“, ističe.
Drobnjicki takođe ukazuje i da su politika sankcija i trgovinskih ratova zastareli instrumenti spoljne politike Amerike, pogotovu što se u trenutnoj političkoj situaciji njima ništa pozitivno ne postiže.
Ako govorimo o Trampu, tvrdi Drobnjicki, on nije tek tako došao i sve pokvario — njega su izabrali oni koji su hteli da ne pobedi protivnička partija, a sankcije koje su, na primer, uvedene protiv Rusije, umnogome se razlikuju od ekonomskih carina koje su uvedene protiv Kine, gde je reč o stotinama milijardi dolara u vidu ograničenja, tarifa, carina i taksi.
„To nije uvedeno zato što je to potrebno spoljnoj politici SAD, već zato što je potrebno američkoj privredi. Američka administracija ima dvostruki pristup — ona štiti svoju ekonomiju, a istovremeno se bavi i protekcionizam kažnjavajući pojedine zemlje i odbijajući da pregovara. Problem je, zapravo, u tome što u Stejt departmentu sede ljudi koji ne shvataju da se svet menja, koji su navikli da žive udobno, posebno tokom Hladnog rata, ali i posle. Oni su navikli na sankcije, na instrumente spoljne politike koji su kontraproduktivni, a druge ni ne poznaju“, zaključuje.
Sa druge strane, politikolog Dmitrij Mihejev trenutno ponašanje Amerike objašnjava time da unutar Bele kuće dugi niz godina vlada osećaj „izuzetnosti“ — i to od trenutka kada su Amerikanci objavili da su stvorili novu i idealnu formu demokratije, te da su postali izuzetna nacija koja navodno poznaje istinu u sitne detalje i i ima moralno pravo da čak koristi nasilje kako bi utvrdila svoje liderstvo.
Zato se u spoljnoj politici SAD ne pridržavaju međunarodnih pravila niti pokušavaju da shvate posebnosti, ili neke druge odlike drugačijih oblika demokratije koji postoje u svetu. Amerikanci smatraju da su ostali oblici demokratije manjkavi i da nanose štetu njihovom poretku. Zato oni stoje iznad svetske zajednice, iznad opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava, njih se ne tiču rezolucije i konvencije UN.
Upitan, postoji li svetlo na kraju tunela, može li se u trenutnoj političkoj situaciji u svetu uspostaviti multipolarizam, za koji se zalažu druge velike sile poput Rusije, Kine, Indije i Brazila, Mihejev smatra da američki politički establišment ne može preko noći da se promeni, već isključivo u slučaju izbijanja ozbiljnijih problema unutar SAD.
Na primer, ako bi buknuo građanski rat i došlo do potpunog haosa, ili pak ako bi izgubili kontrolu nad političkom i ekonomskom organizacijom i životom uopšte — tek tada bi narod, koji je indoktriniran idejom izuzetnosti, imao priliku da uvidi da je to sistem koji nije dobar, da ne donosi dobro na prvom mestu njima samima.
„Kada je Tramp izjavio da se neće baviti širenjem demokratije po svetu, deo biračkog tela je zbog toga i glasao za njega. Ali, po svemu sudeći američki predsednik se ne bavi ispunjavanjem ovog obećanja, već nastavlja sa starom doktrinom širenja američke izuzetnosti“, zaključuje Mihejev.
