Ratovi buknu iznenada, kada se to najmanje očekuje. Kada jedna od strana, ona koja rat izaziva, postane ubeđena u dve stvari. Prvo, da će protivnika iznenaditi, zateći ga, ostaviti bez adekvatne reakcije. Drugo, da će prihodi od ratnog pohoda biti veći od troškova.
Da li bi nas sada Albanci iznenadili nekim ratom? Kada se rat najavljuje svakodnevno, sasvim sigurno da ne bi. Da li bi im prihodi bili veći od troškova? E to tek ne bi bio slučaj.
Svaki pokušaj „vojnog rešenja“ za sever Kosova značio bi konačni kraj takozvane republike Kosovo. Ne samo da ih više niko ne bi priznao, nego bi i dobar deo zemalja koje su uspostavile bilateralne odnose sa Prištinom povukao prethodnu odluku. Među njima i nekoliko evropskih. Preko novog etničkog čišćenja na Balkanu ne bi mogla lako da pređe ni EU. Nikakvih daljih ustupaka za Prištinu ne bi bilo.
Svesni su toga i Albanci, pa je Haradinaj već krenuo u obilaske srpskih sela i gostovanja kod srpskih domaćina, najavljujući da će, ako zatreba, obezbeđivati i humanitarnu pomoć za svoje nealbanske komšije, pogođene nestašicom elementarnih potrepština. Kosovski Albanci se susreću sa brojnim preprekama i izazovima, još jedna ovakvog tipa bi ih konačno dotukla. Srbija je, takođe, u tom kontekstu problem. Ne samo za Albance, već i za NATO.
Ne može Srbija opet ratovati protiv NATO-a, ali nije ni direktno sukobljavanje jedini način sprečavanja nepovoljnih ishoda. Vojna moć zemlje može se uvećati savezništvima. Sama pretnja ratom dovoljna je da razgovaramo sa potencijalnim saveznicima o lociranju njihovih vojnih baza na našoj teritoriji. Neće Srbiju od pretnji koje se spominju sačuvati desetak polovnih „migova“ i tridesetak oklopnih vozila, već brigada ili još bolje — divizija ruske i/ili kineske vojske.
Mislite da je nerealno? Ne bih se kladio.
Između ostalog i zato što je to jedan od onih nepovoljnih scenarija o kojima se pojedine zapadne kolege u poverljivim razgovorima poslednjih dana raspituju. Oni su u karijeri videli toliko nezamislivih obrta da im je sada sve zamislivo.
Uostalom, hajde da prvo to zatražimo od Moskve i Pekinga, pa da vidimo kakav će odgovor biti. Kada preti kriza traže se rešenja, kuknjava nije saveznik, sejanje defetizma samo odmaže. U krajnjoj liniji, sa tim se može i manipulisati, kada nama drugi prete i mi ćemo njima tako uzvraćati. Ako su njihove pretnje nama legitimne, zašto i naše pretnje da ćemo koristiti „pomoć prijatelja“ nisu!? Trebaju li NATO-u ruski i kineski vojnici na Kopaoniku? Ili na Pešteru? U Bujanovcu? Na sve tri lokacije?
A kad smo već kod Rusa i Kineza, ne treba zaboraviti i da je za bezbednost na Kosovu zadužen Kfor. Ukoliko bi se pred očima Kfora organizovala bilo kakva obimnija operacija albanske paravojske, NATO bi izgubio svaku mogućnost da razgovara o budućim, za njih daleko ozbiljnijim misijama „čuvanja mira“ u drugim delovima sveta.
Kako da se sa Rusima i Kinezima dogovore o bilo kom drugom pitanju!? Ne bi imali nikakav legitimitet za to. A tek će se rešavati krize u Siriji, Jemenu, Ukrajini, Iraku… Preigrali su se na Kosovu 2008. godine, od tada je taj presedan (zlo)upotrebljen pet puta u međunarodnim odnosima, ne smeju sebi dozvoliti luksuz da ponovo pogreše. Lakše im je da zaustave Albance, u ukupnom bilansu sitna je to za Zapad geopolitička korist, nego da posle plaćaju cenu u drugim regionima — veliki bi im bili troškovi.
Takođe, u ovom trenutku je teško dokučiti kome bi to od međunarodnih faktora novi rat na Balkanu odgovarao. Za Nemce i Francuze bi to bila noćna mora; Kinezi su na Balkanu previše investirali; Rusima bi predstavljao dodatni trošak; Amerikanci su prezauzeti, rastegnuti su na nekoliko strana, fokusiraće se na Ukrajinu i nova destabilizacija u neposrednom geopolitičkom zaleđu im ne treba; Britanci su svesni da bi to uzrokovalo nove talase izbeglica i balkansku migrantsku rutu učinilo propulzivnijom, što im dok traje „bregzit“ nije u interesu, te se opet vraćamo na priču o prihodima i rashodima.
Nijedan od kriterijuma neophodnih da se rat proceni kao delotvorno rešenje — nije ispunjen. Zato ga neće biti. Ali to istovremeno ne znači i da ćemo živeti u miru. Ne! Neće biti mira!
Sa jedne strane, Albanci su nezadovoljni, izdaje ih strpljenje. Osećaju se iznevereno i izigrano. Obećano im je sve, a nisu dobili ni polovinu. Nema članstva u UN, nema EU — integracija, čak ni vizne liberalizacije, nema investicija i prosperiteta toliko obećavanih prethodnih deset godina. Razočarenje zapadnim saveznicima je sve veće, sve uočljivije, sve češće i glasnije ispoljeno.
Sa druge strane, sponzori albanske jednostrane odluke su nezadovoljni. Oni tumače da Albanci nisu odradili svoj deo posla. Na Kosovu ne funkcioniše ništa. Ili, najblaže rečeno, funkcioniše malo šta. Od strane Zapada se kontinualno vrši pritisak na Srbiju, obezbeđuju se sredstva za konsolidovani budžet, plaćaju se zaposleni u Euleksu, košta i održavanje Kfora, a rezultat posle dvadeset godina ostaje poražavajući. Toliko poražavajući da se o Kosovu na Zapadu uglavnom ćuti. Taj slučaj se više ne pominje i mnogo ih nervira kada na kakvim međunarodnim forumima počnete da ih podsećate. Tu su i kosturi iz ormana koji ispadaju jedan za drugim, od zločina OVK, preko slučaja trgovine organima, narko-trafikinga u koji su umešani i neki od vodećih albanskih političara (pratite situaciju u Albaniji narednih meseci i govore Ljuljzima Baše), do veza sa radikalnim islamistima koje datiraju još sa početka devedesetih.
I otuda i sve učestalije provokacije. Od podizanja carina, do najave formiranja „vojske“. A biće ih još poprilično: Gazivode, Valač, Jarinje… Održavanje tenzije je način da se o drugim otvorenim pitanjima ne govori. Upravljanje krizom je mehanizam da se blokira stavljanje na dnevni red svih navedenih problema. I za Albance i za njihove sponzore. I to će se nastaviti u svakoj varijanti. Čak i kada bi, hipotetički, dobili stolicu u UN. Čak i kada bi bio realizovan taj famozni plan razgraničenja.
To što se navodi kao rešenje zapravo ništa ne bi rešilo. Jer, način da se Kosovom upravlja, i od strane Albanaca i od strane Zapada, jeste da na Kosovu i sa Kosovom nikada ne bude mira. A ko zna, ako jednom zaokruže svoj status u međunarodnim odnosima i članstvom u UN, onda im možda opcija bude i izazivanje rata. Tada deo iznetih argumenata otpada. Nemaju razloga da vode računa o njima. A stanje u međunarodnim odnosima se lako promeni.
Moguće je i da za nekoga od „velikih igrača“ to postane opcija. Zato se sa tim nije igrati. Status kvo je zasad garancija da rata neće biti. Istina, neće biti ni mira, ali sa tim izgleda moramo računati u svakoj varijanti.
