Valepjano, koji je i sam pobornik levih ideja, ukazuje na određene probleme koje ima savremena levica. Po mišljenju autora, levica nije sposobna za samokritiku, već prekoreva protivnike da nisu dalekovidi i da se bave populizomom i rasizmom.
Veoma se sarkastično izražavate na račun levice, a sami se deklarišete kao levičar. Kako to objašnjavate?
— U društvu levica zvuči kao uvreda, knjigu sam napisao kako me niko ne bi mogao optužiti da sam ćutke gledao katastrofu: kako se levica iz političkog konteksta, u realnosti pretvorila u „nešto levo“. Molim da me tako ne kategorizuju, nemam ništa zajedničko sa tom levicom. Pre smatram da sam antiimperijalista, komunista, patriota, socijalista, revolucionar. Poslednjih 25 godina levocentrični blok su predstavljale SAD i EU, diktirajući pravila u politici i ekonomiji, pretvarajući sredstva informisanja u propagandne medije. Moja ideja levice nema ništa zajedničko sa time. Primer prave levice vidimo u suverenim vladama koje ulivaju nadu u Latinskoj Americi.
Ko su uopšte ti desni i levi? Živimo u vreme virtualne zlobe, koja je lišena društvene dimenzije, društvo se razbilo na individue koje su postale taoci svog ega. U toj virtuelnoj epohi, italijanska levica je u potpunosti izgubila emotivnu vezu sa društvom. I zato levica preteže ka crnoj rupi, levičari izumiru, a u isto vreme desnica slavi trijumf, njihove ideje postaju norme, oni time kontaminiraju i svoje protivnike i šire se po celom društvu.
U naše vreme, podela na ideološku desnicu i levicu deluje veoma aktuelno. Zato je vidljiva razlika između privrženosti suverenitetu i odbijanja istog, kao i između globalizma i samoopredeljenja. Ima li uopšte smisla u današnje vreme praviti razliku između desnice i levice?
— Demokratska partija Italije, koja pripada levici, jedva je došla na vlast i počela je odmah da se ponaša potpuno isto kao desnica. Sve reforme o kojima su toliko govorili i koje su najavljivali, ostale su samo prazno slovo na papiru. U realnosti, oni sprovode kontrareforme koje postaju opravdanje za još jedan krug privatizacije, smanjenje budžeta i državnih davanja, još jedan atak na radničku klasu i služe tek tome da opravdaju antisocijalnu političku EU. I upravo zato protestuju oni koji ovih dana parališu Makronovu Francusku, a u Italiji glasaju za opoziciju. U prvom redu, glasaju za Pokret pet zvezda i Ligu. Do toga dolazi jer se politika vodi fizičkim zakonima: ako se ostavi prazno mesto, neko ili nešto će popuniti prazninu.
Da li je zato bolja vlada koja je otvorena i za leve i za desne, ili je bolje da dođe do rađanja nove levice, kako bi se na taj način ponovo pojavilo shvatanje suvereniteta?
— U Italiji bi uskoro mogao da se pojavi jedinstven politički prostor za sve one koji su skupili hrabrost. Nema organizovane političke strukture, ali postoji opširna kulturna oblast, gde se sa mnogo interesovanja prate ove teme. Ova oblast čeka pojavu nečega novog, sa različitim licima i različitim sloganima, kako bi se ujedinili i borili.
