Štrajk na Pariskom univerzitetu (1229)
Pariski univerzitet je jedan od najstarijih u Evropi, a u srednjem veku smatran je jednim od najprestižnijih. Na njemu su studirali đaci iz svih delova katoličke Evrope.
Univerzitet je bio pod upravom crkve, a studenti nisu podlegali pariskim ili kraljevskim zakonima, što je dovodilo do stalnih trzavica, jer su studenti često zloupotrebljavali svoja izuzeća pred civilnim sudovima (bili su odgovorni samo pred crkvenim sudovima).
Na dan karnevala pred početak Velikog posta, u martu 1229. godine, studenti su se sukobili sa gazdom jedne gostionice u predgrađu Sen Marsel oko visine računa. Pošto su odbili da plate, gazda i njegovi ljudi su ih prebili i izbacili iz gostionice.
Sutradan su se studenti vratili u većem broju, naoružani motkama, demolirali gostionicu i pretukli gazdu. Protiv studenata su pokrenute tužbe pred crkvenim sudovima, ali je kraljica Blanš od Kastilje, regentkinja tokom maloletstva kralja Luja IX, zahtevala odmazdu. Uprava Univerziteta dozvolila je gradskim čuvarima da uđu na Univerzitet i kazne studente. Poznati po brutalnosti, gradski stražari su ubili nekoliko studenata koji uopšte nisu učestvovali u sukobu.
Studenti su, kao odgovor na nasilje gradskih vlasti, stupili u štrajk; Univerzitet je prestao sa radom, a mnogi studenti otišli su na druge univerzitete. Ekonomski život pariske latinske četvrti, gde su živeli studenti, praktično je zamro.
Posle dve godine pregovora, u kojima je posrednik bio papa Grgur IX, i sam student i profesor Pariskog univerziteta, dogovoreno je da Univerzitet bude izuzet iz zakonodavstva i crkvenih i civilnih vlasti i da bude pod direktnim patronatom Pape. Grgur je to i potvrdio bulom Parens scientiarum.
Žakerija (1358)
Posle engleske pobede u bici kod Poatjea 1356, i zarobljavanja kralja Žana II Dobrog, nad Francuskom je upravu preuzela skupština staleža, koja nije bila kadra da odražava red u zemlji.
Seljaci su bili sve opterećeniji porezima i obavezama da bez nadoknade obnavljaju imanja uništena u ratu sa Engleskom. Za katastrofalan poraz kod Poatjea gradsko stanovništvo i seljaci su počeli da optužuju korumpirano plemstvo.
Sve to je uticalo da se seljaci, predvođeni Žakom Bonomom (ili Kaleom), u selu Sen Lo u dolini reke Oazo severno od Pariza, dignu na pobunu protiv plemstva.
Seljaci su se sa plemićima obračunavali na zastrašujuće načine.
„Ubili bi viteza, izložili ga javno da ga pljuju, a potom bi ga ispekli pred ženom i decom. Pošto bi deset ili dvanaest seljaka silovalo gospođu, na silu bi nju i decu naterali da jedu meso muža i oca, a onda bi ih ubili na bedan način“, piše hroničar Žan le Bel o surovosti ustanika.
Plemići nisu bili ništa manje surovi prema pobunjenicima. Predvođeni Šarlom II Zlim, kraljem Navare, pozvali su 10. juna vođu pobunjenika na pregovore. Žak je zarobljen, mučen usijanim gvožđem i pogubljen, a njegova seljačka vojska od oko 20.000 ljudi je pregažena. U krvavoj osveti koju su plemići sproveli nad pobunjenim područjem pobijeno je na hiljade seljaka.
Nemiri u Tuluzu (1562)
Nemiri u Tuluzu označavaju niz događaja tokom jedne nedelje u februaru 1562. godine, kada su se sukobili većinski protestanti (Hugenoti) i manjinski katolici u tom gradu. U nemirima je poginulo između 3.000 i 5.000 ljudi. Događaji u Tuluzu bili su okidač za seriju građanskih ratova, poznatih kao Verski ratovi, vođenih između 1562. i 1598. između Hugenota i katolika. Ovi ratovi doveli su do nestanka dinastije Anžu i dolaska na presto dinastije Burbona, koja će neprekidno vladati Francuskom do revolucije iz 1789.
Rat brašna (1775)
Za niz pobuna zbog drastičnog smanjenja zaliha žita, poznatih kao „Rat brašna“, vezano je mnogo anegdota, većinom izmišljenih, za kraljicu Mariju Antoanetu, koje su direktno vodile padu popularnosti dinastije Burbona i ka Francuskoj revoluciji.
Te 1775. godine umro je stari kralj Luj XV, a na prestolu ga je zamenio unuk Luj XVI, oženjen austrijskom princezom Marijom Antoanetom. Između ostalih dužnosti, francuski kralj starao se o tome da svaki njegov podanik ima dovoljno hleba, koji je bio najvažnija namirnica siromašnim slojevima. Zbog toga je nazivan i „prvim pekarom Francuske“.
Međutim, dogodio se drastičan pad zaliha žita, koji je praćen jako lošom žetvom. Kralj je pokušao da liberalizuje tržište žita, međutim, cena brašna je naglo porasla, a narod je svoj bes usmerio prema kralju i kraljici, koju su, optužujući je za rastrošnost, počeli da zovu Madam Deficit. Ne zna se tačno da li je kraljica izgovorila čuvenu rečenicu „Ako nemaju hleba, neka jedu kolače“, ali ono što se dogodilo te 1775. bilo je okidač za Francusku revoluciju.
Francuska revolucija (1789)
Malo je događaja koji su tako jako uticali na tok svetske istorije kao što je uticala Francuska revolucija.
Prvi put u istoriji, jedna velika sila ukinula je monarhiju i proglasila republiku, pri tome se pozivajući na naučna načela i stvarajući ideološku podlogu koju su mogle da slede i druge države. Sve što se kasnije događalo, ne samo u istoriji evropskog već i drugih kontinenata, nadahnuto je duhom Francuske revolucije — antikolonijalizam, i antiimperijalizam, liberalizam, socijalizam, pokreti za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, svi oni nadahnjivali su se idejama ove revolucije.
Julska revolucija (1830)
Sa porazom Napoleona, dinastija Burbona ponovo se vraća na vlast. Kralj Luj XVIII vlada umereno, zadržavajući tekovine i Revolucije i Napoleonovih reformi.
Međutim, posle kraljeve smrti 1824, njegov mlađi brat i naslednik na prestolu, Šarl H pokušava da restauriše stari apsolutistički režim u svoj njegovoj snazi.
„Pre bih cepao drva, nego što bih vladao kao engleski kralj“, govorio je.
Takva politika dovela ga je do sukoba sa većinom francuskih političara i buržoazijom i tokom „Tri slavna dana“, 27, 28. i 29. jula 1830. Kao reakciju na uvođenje cenzure štampe, pariske mase su podigle ustanak (od tada će barikade na pariskim ulicama postati simbol borbe za slobodu) i svrgle kralja Šarla sa prestola. Proglašena je takozvana Julska monarhija sa kraljevim rođakom, vojvodom od Orleana Lujem Filipom na prestolu.
„Proleće naroda“ (1848)
Opet su barikade na ulicama Pariza uticale da se iste pojave po mnogim drugim evropskim gradovima. Marta 1848. u Parizu je započet niz događaja poznat kao „Proleće naroda“ ili „Godina revolucije“. Revolucionari su zahtevali demokratiju, radnici su zahtevali više prava, a takođe se pojavljuju i pokreti za nacionalno oslobođenje.
U Francuskoj, revolucija je vođena patriotskim i republikanskim idealima Francuske revolucije. Verujući da građani treba da upravljaju sami sobom, Parižani su oborili ustavnu monarhiju Luja Filipa i uspostavili Drugu francusku republiku. Proglašena je privremena vlada, uvedeno je opšte pravo glasa i raspisani su izbori za ustavotvornu skupštinu.
Prvi put su u parlament ušli i predstavnici radnika, predvođeni borcem za radnička prava Lujem Blanom. Radnici su se u maju sukobili sa svojim političkim protivnicima i zauzeli ustavotvornu skupštinu. Međutim, vojska ih je rasterala, a Blan je morao da ode u izgnanstvo.
Francuska je dobila najdemokratskiji ustav toga doba na svetu, a za predsednika republike izabran je Napoleonov bratanac Luj Napoleon Bonaparta. Druga republika, međutim, nije bila duga veka. Već 1852. Luj Napoleon je izveo državni udar, proglasio se za cara Napoleona III, a Francuska je postala poznata kao Drugo carstvo.
Pariska komuna (1871)
Pariska komuna nije bila obična revolucija karakteristična za XIX vek. Ona je bila prvi (neuspešni) pokušaj socijalističke revolucije koji je nadahnjivao sve ostale slične pokušaje.
Usled poraza od Pruske, francusko carstvo se raspalo. Pariz, koji je bio pod pruskom opsadom, kapitulirao je u januaru. Pariska Nacionalna garda, sastavljena od građana, držala se kao nezavisna oružana sila, koja nije želela da se potčini novim vlastima predvođenim premijerom Adolfom Tjerom.
Borbe između Komunara i vladinih snaga počele su 18. marta, a Komuna je formalno proglašena 26. marta.
„Proleteri Pariza usled poraza i izdaje vladajućih klasa shvatili su da je kucnuo čas kada oni moraju spasavati situaciju, uzimajući u svoje ruke vođenje javnih poslova… Oni su shvatili da je njihova najviša dužnost, i apsolutno pravo, da sami postanu gospodari svoje sudbine“, stoji u proglasu Nacionalne garde od 18. marta.
Komunari su ubrzo ustrojili svoju novu mini-državu, koja će postati primer za uspostavljanje socijalističkih država širom sveta u narednom veku.
Uveli su jedinstvo zakonodavne i izvršne vlasti, biranje tužilaca i sudija, nacionalizovali su fabrike…
Vlast Komune u Parizu uništena je krajem maja 1871, a u pokolju koji je usledio ubijeno je oko 30.000 ljudi.
Talas štrajkova (1947)
Bio je to niz radničkih pobuna izazvanih posleratnom stagnacijom plata, ali i protivljenjem tržišnoj privredi i Maršalovom planu. Štrajk je prvo izbio u aprilu u najvećoj „Renoovoj“ fabrici, a kada se štrajku u maju pridružila i Komunistička partija Francuske, došlo je do krize vlade i komunistički ministri su iz nje izbačeni.
Štrajkovi doživljavaju vrhunac u septembru, kada se u štrajku nalazi oko tri miliona radnika. Ispostavlja se da je u štrajk direktno umešan Kominform, i do tada jedinstvena Sveopšta konfederacija rada (CGT) deli se na prokomunistički i prozapadni sindikat.
Studentske demonstracije (1968)
Period nestabilnosti u Francuskoj, tokom maja 1968. karakterisali su masovne demonstracije i štrajkovi, kao i okupacija univerziteta i fabrika. Na vrhuncu protesta, čitava francuska ekonomija bila je zaustavljena. Demonstracije i štrajkovi dosegli su nivo na kome je politička elita pokazala bojazan od početka revolucije i građanskog rata.
Protestima su se pridružili i umetnici, a uticaj „Maja ′68.“ decenijama se protezao na francusko društvo. Danas se smatra da je to bila kulturna, moralna i socijalna prekretnica u istoriji Francuske.
Nemiri u predgrađu (2005)
Nemiri su počeli u pariskom predgrađu Kliši su Boaz, gde je policija došla po prijavi za provalu na jedno gradilište. Grupa mladića se, bežeći od policije, sakrila u trafostanicu, gde su dva mladića poginula od strujnog udara. Ostalo je nejasno da li su mladići uopšte bili osumnjičeni za provalu.
Ovaj incident bio je kapisla za izbijanje nereda u pariskim predgrađima naseljenim doseljenicima iz afričkih i arapskih zemalja, zbog nezaposlenosti i policijskog uznemiravanja. Nemiri su trajali tri nedelje, uz pljačke i paljenje automobila. Vanredno stanje proglašeno je 8. novembra i trajalo je dok nemiri nisu ugušeni. U nasilju je zapaljeno oko 8.000 automobila i uhapšeno je 2.760 osoba.
Protest mladih (2006)
Protesti koji su izbili februara 2006. i trajali tokom marta i aprila, bili su reakcija mladih na novi zakon o radu koji je omogućavao lakše otpuštanje ljudi starih do 26 godina u periodu prve dve godine po dobijanju zaposlenja.
U štrajku se našlo više od 400.000 mladih, a zatvoreno je 38 univerziteta. Nasilje na ulicama, hapšenja i tuče karakterisali su i ove proteste.
U ovom veku do ove godine bilo je još protesta koji su potresali Francusku. Svi oni bili su izazvani ili pokušajima da se promeni zakon o radu, ili policijskom akcijom protiv manjina. Bilo je i protesta taksista protiv kompanije „Uber“, kao i antisemitskog nasilja. Međutim, nijedan od njih nije bio ovako široko rasprostranjen, nasilan i masovan kao najnoviji protest izazvan namerom vlade da poveća cenu benzina.
