Humanitarna pomoć koju je za Kosovsku Mitrovicu prikupila Unija žena sa Vračara za Srbe u Severnoj Mitrovici, vraćena je sa administrativnog prelaza Jarinje. Time su porodilje i deca u bolnici u ovom delu grada ostale uskraćene za igračke, pelene, dohranu za bebe, kao i medicinski materijal koji im je potreban.
Ovo nije prvi konvoj ovog tipa koji su kosovski Albanci vratili, a koji je bio namenjen Srbima na Kosovu i Metohiji, pa se postavlja pitanje da li su ovakvi postupci Prištine u skladu sa humanitarnim pravom. I Šta Srbi mogu da učine da bi bar roba za najugroženije stigla u južnu pokrajinu?
Aleksandra Trifunović, izvršna direktorka za Balkan kanadske humanitarne organizacije „28. Jun“, koja godinama pomaže Srbiji i regionu i koja je prva dobrotvorna organizacija sa Zapadnog Balkana sa posebnim konsultativnim statusom pri Ujedinjenim nacijama, za Sputnjik kaže da slanje humanitarne pomoći, posebno određenoj etničkoj grupi, po pravilu izaziva nezadovoljstvo druge etničke grupe.
Međutim, dodaje ona, to nikako ne sme biti predmet diskriminacije.
„Nikako ne sme biti zabranjen prolaz humanitarne pomoći. Dakle, čak i u vreme ratnih dejstava međunarodna zajednica je morala da garantuje bezbedan prolaz humanitarne pomoći, posebno osnovnih životnih potrepština kao što su hrana, lekovi… Ono što jeste sporno je da države koje moraju da prime, to jest, dozvole prolaz humanitarnoj pomoći, zahtevaju specifikaciju svega onoga što se nalazi u okviru humanitarne pomoći. I to može da bude jedan od osnova da se stvori problem“, objašnjava naša sagovornica.
Kosovo i Metohija, dodaje ona, nije međunarodno priznata država i međunarodna zajednica bi trebalo baš zbog toga da posebno nad njom bdi i vodi računa o svemu što se dešava.
„I da vodi računa da se sve ovo što je vezano za ljudska i manjinska prava realizuje na pravi način. Ali čak i da Kosovo posmatramo kao međunarodno priznatu državu, što fakat nije, ono što bode oči je da tamo, na terenu, nijedna međunarodna organizacija nema ingerencije za ova pitanja. Ni Ujedinjene nacije, ni Kfor, Unmik ni Evropska unija… Niti bilo ko! Tamo je apsolutna samovolja i sve ono što je u datom trenutku njima u interesu oni će realizovati“, objašnjava izvršna direktorka za Balkan kanadske humanitarne organizacije „28. Jun“.
Po njenim rečima, upravo međunarodna zajednica bi trebalo da reaguje na ovakve stvari, jer ističe da zalihe lekova nestaju polako u srpskim sredinama.
Naša sagovornica apeluje na sve one koji žele da pošalju humanitarnu pomoć Srbima da pokušaju da kontaktiraju humanitarne organizacije u Crnoj Gori, jer, kako tvrdi, njih kosovski Albanci ne diraju. Sporni su samo humanitarni konvoji koji dolaze iz centralne Srbije.
Međunarodno humanitarno pravo, ranije je nazivano ratno pravo ili pravo oružanih sukoba, jeste zbirka prava koja obuhvata Ženevske i Haške konvencije, te naknadne ugovore, sudsku praksu i međunarodno običajno pravo.
Ono određuje ponašanje i odgovornosti zaraćenih država, neutralnih država i pojedinaca uključenih u ratovanje u odnosu jednih prema drugima, kao i u odnosu na zaštićene osobe, pri čemu se po pravilu misli na civile. Međunarodno humanitarno pravo je obavezujuće za države koje su se na njegovu primenu obavezale odgovarajućim ugovorima. Ta pravila određuju državama što je dopušteno, a što zabranjeno činiti u odnosu na neregularne snage i na zemlje koje nisu potpisnice određenih konvencija i ugovora.