Sviđalo se to nekome ili ne, Medojević i Knežević su legalno izabrani poslanici i uživaju Ustavom zagarantovan imunitet, podsjetio je Bojanić i upitao hoće li i ovoga puta, kao i mnogo puta ranije, Ustavni sud da zažmuri na ovo očigledno kršenje Ustava.
„Ima li ikoga u Crnoj Gori da vjeruje da je nakon ovakvih dešavanja pravosuđe nezavisno? Da li iko može povjerovati da se ne radi o političkom progonu“, naveo je Bojanić.
On je zaključio da „diktatura nije više u najavi, već da je zlo stiglo u Crnu Goru“, zbog čega, kako kaže „niko nema pravo da ćuti“.
„Očekujem da Medojevićeve i Kneževićeve skupštinske kolege, saglasni ili ne sa njihovim političkim stavovima ili djelovanjem, pokažu bar minimum lične solidarnosti, a građani Crne Gore spremnost da zaštite ovo malo slobode i demokratije koje smo imali do pre nekoliko godina. Evropske birokrate će novim aplauzom za Đukanovića ili nedvosmislenom osudom ove očigledne torture konačno otkriti svoje pravo lice“, kategoričan je Bojanić.
Profesor Univerziteta Crne Gore Vladimir Božović hapšenje Medojevića prokomentarisao je citirajući pesnika Matiju Bećkovića: „Neka je prokleta zemlja u kojoj su paščad puštena a kamenje svezano“.
Božović s gorčinom konstatuje da se „usitnjeno, svezano kamenje“ uzalud nada nekim boljim ljudima nego što ih ova zemlja ima, „a da ih ima, bilo bi i vrijeme bolje“.
„Možda će ova kratka refleksija na stih zabranjenog pjesnika pobuditi nešto više državotvornih senzacija kod čuvara Ustava, posebno ’ustavnog patriotizma‘, kad već klasična sačekuša, kidnapovanje Nebojše Medojevića i najava istog za Milana Kneževića, bez ikakvog, čak ni formalnog pravnog pokrića to izvjesno neće“, kaže Božović za Sputnjik.
Naš sagovornik primjećuje da je u slučaju hapšenja poslanika Medojevića više nego „očigledno da se nekom sinoć jako žurilo“.
On zaključuje da nakon hapšenja i novog progona opozicije, čak i rezolucija o Podgoričkoj skupštini koju su vlasti tako „dugo pripremale i njegovale i koja je sinoć u tom teatru apsurda i besmisla donesena, nije trajala čak ni jedan dan, isto toliko koliko i ona sa kojom se ona može jedino porediti —a to je ona 12-julska 1941. godine“.
