Te podatke objavili su američki istraživački centar „Pju riserč“ i nemački fond „Kerber“, koji su naveli i da čak 72 odsto Nemaca želi veću nezavisnost od SAD, pre svega kada je reč o spoljnoj politici.
Stručnjaci smatraju da na ovo preorijentisanje nemačkog javnog mnjenja utiču dva bitna faktora — jedan je američki predsednik Donald Tramp i njegova nepredvidivost, a drugi je istorijska veza između Rusije i Nemačke, ali i geografski položaj, budući da je Rusija daleko bliža Nemačkoj nego Amerika.
To potvrđuje i Nenad Radičević, dopisnik RTS-a iz Berlina, koji dodaje i da je trend pada popularnosti Amerike među građanima Nemačke primetan već godinama, pre svega zbog spoljne politike Vašingtona, koja ne uzima previše u obzir ono što je u skladu sa interesima Nemačke, ali i Evrope u celini.
Tome u prilog idu i mnogobrojni otvoreni Trampovi napadi na nemačku ekonomiju i njenu trgovinsku politiku, ukazuje on, usled čega popularnost Amerike opada, a Nemci sve manje u Americi vide pravog saveznika, ili, što je još bitnije, zaštitnika, kao što je to decenijama bio slučaj.
Što se tiče odnosa sa Rusijom, ocenjuje Radičević, ta želja za saradnjom postoji već neko vreme, čak i u trenucima najžešćih političkih okršaja, pre svega zbog situacije na Krimu.
Nemačke elite, koliko god sankcije ukazivale na to da su Berlin i Moskva na suprotnim stranama, i te kako vide interes u saradnji sa Rusijom, kao i činjenicu da od te saradnje obe strane mogu imati velike koristi, smatra Radičević. On je takođe mišljenja i da ta saradnja može dovesti do osiguravanja bezbednosti cele Evrope.
Stoga se nameće pitanje — gde stoji NATO u očima nemačke javnosti? Ankete pokazuju da je interesovanje Nemaca za Alijansu takođe u padu — svega 37 odsto Nemaca podržava članstvo Nemačke u ovom savezu.
Radičević, međutim, tvrdi da je, iako je većina Nemaca protiv članstva u Alijansi, alternativa ovom zapadnom vojnom savezu prilično bleda, uprkos snažnoj podršci koju nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron pružaju stvaranju evropske vojske.
„Saglasnost o toj vojsci ne postoji ni unutar same EU, s obzirom na to da postoje članice EU koje su više nego proamerički nastrojene, a tu se pre svega misli na istočni blok, ali i na Švedsku, koja ne samo da želi evropske snage već se u velikoj meri oslanja na NATO i američku spoljnu politiku. Upravo su oni ti koji najbolje brane američke interese u EU, što i stvara određeni sukob unutar Evrope“, rezimira on.
Postoji još jedan aspekt koji potvrđuje ovu tezu, a to je nedavno pisanje nemačkog lista „Velt“, koji navodi da se, uprkos tome što je Bela kuća pozvala Evropu da intenzivira antiruske sankcije, navodeći da trenutne mere nisu dovoljno efikasne, a sve u svetlu minulih događaja u Kerčkom moreuzu, Nemačka i Francuska izjašnjavaju protiv njihovog pooštravanja.
Takav stav su ove dve zemlje, kako saznaje nemački list, iznele na tajnom sastanku koji je nedavno održan u Briselu, uz obrazloženje da je neophodno nastaviti pre svega sa diplomatskim naporima jer, kako tvrde, restriktivne mere ne idu tome u prilog.
Nenad Radičević ovakvu reakciju Berlina i Pariza objašnjava time što Tramp od Evrope očekuje da igra njegovu spoljnopolitičku igru, gde bi upravo Evropa imala gubitke, a ne Amerika, s tim da on na kraju bude taj koji je napravio svojevrsni dogovor sa Putinom, te da se tim agresivnim tonom predstavi američkoj javnosti i dokaže da nije pod „Vladimirovom čizmom“, kako ga često američke demokrate etiketiraju.
„On u celoj toj situaciji nastoji da u javnosti izgleda i deluje oštro i pokušava da Evropu uvuče u to, iako je Evropi sasvim jasno da sankcije nisu bile delotvorne čak ni kada su u igri bile veće stvari, kao što je Krim, te da neće biti svrsishodne ni kada je reč o ovom ekscesu. Mislim da i Berlin i Pariz smatraju da Rusiju i Ukrajinu treba vratiti za pregovarački sto da na taj način reše situaciju“, sugeriše on.
Radičević dodaje i da je Ukrajina dovoljno daleka Americi da može nešto da žrtvuje, odnosno da igra igru u kojoj se gube životi, dok je Evropi Ukrajina deo susedstva, te upravo stoga Berlin i Pariz nastoje da smire situaciju što pre, a ne da dodatno sipaju ulje na vatru u vidu novih sankcija.
