Mara Malagurski je rođaka režisera i producenta, saradnika Sputnjika, Borisa Malagurskog, čiji su preci u Suboticu i okolinu došli u vreme bitke kod Sente 1697. godine iz opolskog vojvodstva u današnjoj Poljskoj.
Bili su veoma uticajni, jedan od učesnika Velike Narodne skupštine, Albe Malagurski, bio je i gradonačelnik, pa jedna ulica u Subotici danas nosi njegovo ime. Svi su radili na tome da grad ostane slovenski, a posebno prabaka Mara, kaže Boris Malagurski.
„Odupirali su se mađarizaciji, trudeći se da se ne asimiluju, da zadrže svoj slovenki karakter, slovensku posebnost. Oni su bili Bunjevci, ali su voleli Srbiju, uvek, to se pokazalo na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918, kada je čak šest Malagurskih bilo u skupštinskim klupama. Svi su glasali za prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji“, kaže naš sagovornik.
Međutim, Boris Malagurski s izuzetnim ponosom govori o, i iz današnje perspektive, sto godina kasnije važnoj činjenici. Među šest predstavnika šire porodice, na Skupštini je bila i jedna žena, njegova baba-tetka.
Mara Malagurski, kasnije udata Đorđević, školovala se u Štrosmajerovom zavodu u Đakovu, a nakon toga prešla na Višu žensku školu u Suboticu. Studirala je engleski jezik u Londonu.
Kao književnica i etnograf, s velikom pažnjom je negovala bunjevačku kulturu, a o njenoj odanosti Srbiji i Slovenima govori znamenje koje je dobila, Orden Svetog Save petog stepena, Belog orla petog stepena, Orden ruskog Crvenog krsta u Parizu i Krsta ruskih ratnih invalida. Za prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini glasala je sa još šest pripadnica lepšeg pola, koje su narod predstavljale na Skupštini, podseća Malagurski.
„Po porodičnom predanju znam da su Malagurski uvek izuzetno cenili žene u svojoj porodici, nisu smatrali da treba da budu na periferiji odlučivanja, već da treba da budu ravnopravne sa muškarcima. Pogotovo kada se radi o politici. Ona je zapravo imala veliku podršku svoje porodice u svemu što je radila, u političkom delovanju i književnom radu. Upravo zahvaljujući podršci porodice uspela je da se nađe u skupštinskoj klupi i da glasa za prisajedinjenje Srbiji“, kaže naš sagovornik.
Bunjevci su istorijski bili vrlo usko vezani za srpsku zajednicu u Subotici, bili su potpuno ravnopravni, a prava su im zagarantovana i jednom od odluka čuvene Skupštine. „Narodna uprava upravljaće označenom teritorijom na osnovu načela potpune slobode i ravnopravnosti za sve narode. Svaki građanin ima neosporno pravo, da na svom maternjem jeziku opšti sa svima vlastima“, stoji u jednoj od odluka. Za ovakvu odluku zaslužna je i moja porodica, koja je uvek želela dobre odnose sa svojim komšijama, kaže Malagurski.
„Glavni motiv bakinog književnog i etnološkog rada je bio da se sačuvaju bunjevački običaji, slovenski običaji koji su ih vezivali za srpske i srpsku, odnosno slovensku zajednicu. I jedni i drugi bili smo i jesmo — Sloveni. Na tu činjenicu se pre 100 godina gledalo više nego danas, iako su i Srbi i Hrvati Sloveni, pa i Bošnjaci, danas ima puno više podela, tada su Sloveni bili na istoj strani. U tom smislu je očuvanje bunjevačke bilo ravno očuvanju slovenke kulture“, objašnjava Malagurski.
Sto godina kasnije Bunjevci u Vojvodini pokušavaju da dokažu da nisu Hrvati, iako su katolici, isključivo kako bi ostvarili široka prava koja ima hrvatska nacionalna manjina i sačuvali svoje jedinstvene običaje i jezik.
Sto godina od Velike narodne skupštine na čelu bunjevačke zajednice u Vojvodini je žena, Suzana Kujundžić Ostojić. Ako joj je uzor Mara Đorđević — Malagurski, Srbija ne treba da brine za svoju etničku raznovrsnost i kulturno i jezičko bogatstvo.
Da bi Bunjevce učinila vidljivim Mara Malagurski vodila je Subotičanke u Beograd da nastupaju u narodnim nošnjama pred kraljevskom porodicom, ali i na Radio Beograd, kako bi ih čuo i narod varoši beogradske. Bila je član upravnog odbora Kola srpskih sestara i Društva književnika Srbije.
