Tu inicijativu Vašingtona ozvaničio je načelnik štaba Oružanih snaga Amerike Dejvid Goldfejn, koji je kao primer naveo Kolumbiju koja rizikuje da izgubi mogućnost da učestvuje u operacijama SAD i njenih saveznika, pogotovu ukoliko prestane da kupuje vojnu tehniku od Amerike i prebaci se na druga tržišta.
Prema njegovim rečima, iako na drugim tržištima postoji jeftinije oružje, u određenim trenucima postaje veoma teško da se to oružje uskladi sa trenutnim postojećim sistemima unutar zemlje.
Međutim, objašnjava on, kada je reč o uticaju Rusije i Kine u tom regionu, Amerika računa na saradnju sa zemljama Južne Amerike sa kojima je to ostvarivo, ali istovremeno i da pruži agresivni otpor tamo gde je to potrebno. „Amerika pomno prati sve poteze Moskve i Pekinga, kako na međunarodnoj areni, tako i u Latinskoj Americi“, dodaje.
Stručnjaci tvrde da na ovaj način Amerika priznaje da Kina i Rusija postepeno preuzimaju uticaj, ne samo ekonomski, već i vojni, kada je reč o zemljama Latinske Amerike.
Kina, na primer, već uveliko zna kako da trgovinu i direktne investicije pretvori u geopolitički uticaj i time osigura pristup mnogobrojnim nalazištima nafte, što i govori podatak da je upravo Kina postala glavni uvoznik latinoameričkog „crnog zlata“. Sa druge strane, Rusiju Amerika smatra manje aktivnim igračem u ovom regionu, iako Moskva zarađuje milijarde dolara od prodaje naoružanja tim zemljama.
Politikolog i stručnjak za rusko-američke odnose Konstantin Blohin za Sputnjik kaže i da Amerika ima čega da se pribojava jer je, globalno gledano, Latinska Amerika većinski antiamerički orijentisana.
„Svi ruski saveznici su nekako automatski neprijatelji Amerike. Bez obzira da li se radi o Venecueli ili Kubi, ili pak Iranu, Kini ili čak Severnoj Koreji“, ukazuje Blohin.
Sagovornik Sputnjika ističe i da je jasno da su odnosi i ekonomske veze Rusije sa Latinskom Amerikom veoma jake, ali ne toliko koliko se, na primer, Kina do sada dobro pozicionirala na južnom američkom kontinentu.
„Danas živimo u policentričnom svetu, u uslovima konkurencije velikih država, gde svako radi na zaštiti sopstvenih interesa“, ukazuje. Zbog toga, kako tvrdi, upravo ovde i postoji dobra osnova za zajedničku rusko-kinesku saradnju.
Međutim, kako ocenjuje, tu saradnju bi trebalo dobro osmisliti, pogotovu u svetlu najavljenog izlaska Amerike iz Sporazuma o raketama srednjeg i malog dometa i to možda baš jačanjem vojnog prisustva na, recimo, Kubi.
„Važno je razumeti da SAD aktivno rade na slabljenju rusko-kineskog bloka, koristeći se različitim metodama obuzdavanja, bilo da se radi o trgovinskim ratovima ili putem sankcija. Politika koja sistemski radi na obuzdavanju Kine i Rusije zapravo vodi ka savezu između Moskve i Pekinga“, zaključuje Blohin.
