„Kad ste već ljubazni, bolje proverite, ako već možete, šta smo uradili u Dubaiju. Nisu ništa javili na televiziji dok sam bio u kući.“
U njegovim plavim očima, umesto osmeha, nazirem zabrinutost.
„Rekli su, znaće se do deset, a sad je već pola jedanaest“, uključuje se u razgovor gospođa ispred nas.
Otvaram internet na telefonu. Napetost oko mene jača je od hladnoće i kiše koja se sliva niz prozore autobusa broj 95.
„Malo je spor, ali sad ćemo videti“, objašnjavam im dok spuštaju glave ka ekranu, kao da će ga tako ubrzati.
„Sinoć sam slušala na vestima kako su promenili procedure, ubacili pauzu, ako im glasanje ne uspe prvi put, da mogu da vrše pritisak. Ma, imaju pare, podržavaju ih moćnici… Bojati se… Ali, da vam kažem, ja se ipak uzdam u božansku pravdu“, pokušava da nas umiri gospođa.
Njen glas ne deluje mnogo uverljivo.
Otvaram sajt Sputnjika. Na top jedan poziciji, na žutonarandžastoj pozadini sa Sputnjikovim logom čitam: „Udarna vest: Pobeda Srbije! Kosovo nije primljeno u Interpol!“
Pretrčavam u sekundi vest da vidim da li su završena oba glasanja.
„Šta kažu?“
„Nisu prošli. Završena su oba glasanja — mi smo pobedili!“
„Eto, ne može sve sa parama“, ozarena je gospođa, sada već sasvim sigurna u onu njenu „božansku pravdu“. U to se nikad ne sumnja, tamo u Hercegovini, u Trebinju, odakle je davno došla.
„E, još da danas Mile Dodik položi zakletvu i da se ovaj dan na najbolji način završi“, nadovezuje se na njenu priču čovek do mene. „Mile je, znate, prvo selo do mog i kad god idem tamo, prvo prođem kroz njegovo, pa tek onda kroz moje“, objašnjava kao da znamo gde je to i kao da je, posle Dubaija, to sada veoma važno. Ustajem i pripremam se da siđem kod Doma omladine. Čovek se osmehuje i pruža mi ruku.
„Sve najbolje, gospođo. I svako dobro.“
Pozdravljam se i sa gospođom iz Trebinja i silazim. Napolju kiša, vetar, sivilo. A u meni njihova ostarela nasmejana zadovoljna lica…
