U bombastičnom opisu britanskih, a zatim i ruskih medija, govori se da je otkriveno 200 nemačkih vojnika — neonacista, pripadnika specijalnih snaga, koji su se pripremali da eliminišu glavne političare levičarskih partija.
Međutim, radi se o samo nekoliko uhapšenih „ekstremista“ na čelu sa poručnikom Bundesvera Frankom A, koji je uhapšen još prošle godine. On se proslavio jer se uspešno predstavljao kao sirijska izbeglica. Poručnik se sa trojicom istomišljenika pripremao da likvidira predsednika Gauka i sadašnjeg šefa nemačkog ministarstva spoljnih poslova Hajka Masa.
Na listi njegovih kontakata bio je i oficir za kontraobaveštajne poslove, koji je pomagao vojnicima koji su bili s njim u kontaktu da se sklone od istrage.
Što se tiče „mreže od dvesta elitnih neonacista, spremnih za sudnji dan, koji su se spremali za likvidaciju političara“, radi se o ljudima koji veruju u apokalipsu. Oni su uvereni da se bliži kraj sveta i novi svetski rat, a preživeće samo oni koji u svojim bunkerima budu imali zalihe municije, lekova i konzervi.
Međutim, prema izveštajima nemačkih medija, ovi ljudi su zaista vojnici elitnih jedinica koji ne vole levicu i migrante.
Za žestinu sa kojom nemačke specijalne službe češljaju svoje redove i svoje građane postoje dva objašnjenja.
Prvo, da u Nemačkoj ne postoje civilizovani nacionalisti, evroskeptici i antimigranti — svi oni su prikriveni hitlerovci, bombe koje mogu eksplodirati u svakom momentu. Ako je tako, i uzimajući u obzir da ova zemlja trenutno upravlja Evropskom unijom, a odnosi sa američkim okupatorima se pogoršavaju, loše se piše.
Druga moguća varijanta je da je nemačka država trenutno nestabilna i veštačka. Ona je marioneta koja vezuje svoje imperijalne ambicije i proglašava ultradesničarima i neonacistima sve one koji barem malo odstupaju od „nacionalizma“ ili „državnosti“. Ukoliko je tako, stanje je takođe loše.
A ono najinteresantinije je…
Pre 20 godina niko u Evropi niti SAD ne bi se iznenadio da na vlast nuklearne države može doći nacionalista koji je opsednut obnavljanjem izgubljene moći. Ili da će vojska, opsednuta osvetom, pripremati zaveru sa udarom i ubistvima. Sa takvim scenarijom su napisane stotine knjiga i snimljeno je mnogo filmova, ali ovaj scenario nisu vezali ni za SAD ni Evropu, nego svaki put za Rusiju.
A u realnosti, trenutno je u demokratskim Sjedinjenim Američkim Državama na vlasti revanšista Tramp, a zemlja je u dubokom političkom raskolu sa elementima rasizma. U demokratskoj Nemačkoj otkrivaju zavere paranoične vojske i neuspešno se bore sa rastom etničkih tenzija.
Kako izgleda, jedina zemlja na koju se ne odnosi „ruski scenario katastrofe“ je sama Rusija. Unutar ove zemlje takođe ima mnogo socijalnih problema, ali ne primećuje se ni podela na političke nacije ni talas međuetničke ili međuverske mržnje, niti ima predznaka državnog udara.
U Rusiji nema toga što tera milione Evropljana i Amerikanaca da se međusobno mrze, a postoji samo jedna verzija zašto je to tako.
U slučaju Rusije, zapadni analitičari (kao i pisci i scenaristi) pogrešili su u vezi ključne stvari. Iz čisto ideoloških razloga nisu mogli priznati da se katastrofa Rusije dogodila još 1991. godine. I zato su mislili da Rusiju čeka slom u budućnosti, odnosno čekali su nešto što se već desilo. Oni su četvrt veka pratili obnovu Rusije nakon propasti — ali je nikako videli, sve razmišljajući kada će se ona desiti.
Rezultat — Rusija spokojno prati napredne demokratije u kojoj se pobednički marševi najdivljijih naprednih vrednosti kombinuju sa popularnošću populista i ultradesničara, dok je svaka nacija nečim podeljena.
Zbog toga postoji razlog da se veruje da sve što se nalazi iza Rusije, njene partnere tek očekuje u budućnosti.
