To je samo evrofilska fantazija i nepraktična strateška noćna mora, komentariše taj Makronov poziv londonski „Tajms“, uz tvrdnju da će „NATO, a ne EU, Evropu učiniti bezbednom“.
Ili je pak, kako takođe tvrdi Makron, umesto da zbog NATO-a bude bezbedna, upravo Evropa glavna žrtva glavnog NATO partnera, Sjedinjenih Država i odluke Vašingtona da se povuče iz Sporazuma o raketama kratkog i srednjeg dometa koji ima sa Rusijom?
Od čega će zavisiti uspeh ili neuspeh Makronovog poziva? Ko bi zbog njega trebalo da bude zabrinut — Moskva i Peking, ili pre svega Vašington? Kakav će efekat na eventualno stvaranje evropske vojske imati odlazak Velike Britanije iz Evropske unije i kakav će uticaj ovakva razmišljanja imati na transatlantske veze Evrope i Sjedinjenih Američkih Država?
O tim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili pukovnik u penziji prof. dr Ilija Kajtez i Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost.
„Sputnjikovi“ sagovornici saglasni su u oceni da je Makronov predlog pre svega proistekao iz njegovih kalkulacija uoči predstojećih izbora za Evropski parlament.
„Makron i partije koje su bliske njegovoj opciji vodiće žestoku borbu s tzv. suverenističkim snagama kojima i na ovaj način pokušavaju da se suprotstave“, ocenjuje Ilija Kajtez, ukazujući, međutim, da se Makronova popularnost neočekivano brzo topi, dok se Nemačka, druga poluga planirane evropske osovine, nalazi u političkom previranju, budući da kancelarka Angela Merkel polako odlazi s političke scene.
„Reč je o svojevrsnom odgovoru na suverenistički odgovor briselskom establišmentu. Nasuprot suverenistima, koji traže što manje Evropske unije i što veću vlast nacionalnih država, Makron i njegovi saveznici tvrde da će Evropska unija u 21. veku opstati kao globalni igrač samo kao još povezaniji subjekt. Zato i predlažu koncept federalne Evrope, a to podrazumeva i jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku, to jest vojsku“, smatra Predrag Rajić.
Sjedinjene Američke Države, najvažnija članica NATO-a i glavni transatlantski saveznik Evropske unije, na ideju stvaranja evropske vojske gledaju s neskrivenim podozrenjem. Još 1998. godine je pred Savetom NATO-a tadašnja državna sekretarka Medlin Olbrajt upozorila da evropski odbrambeni projekti ne smeju da umanje ulogu NATO-a, da dupliraju kapacitete NATO-a i da diskriminišu članice NATO-a koje nisu članice Evropske unije. Dve godine potom, sekretar za odbranu Vilijem Koen rekao je da bi NATO postao „relikt prošlosti“ ako bi EU stvorila sopstvene vojne kapacitete, a 2003. godine je tu mogućnost tadašnji ambasador SAD pri NATO-u Nikolas Berns opisao kao „jednu od najvećih pretnji transatlantskoj zajednici“. Na istom tragu, pre dve godine je Džon Bolton, aktuelni savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost, u „Boston globu“ napisao da bi „čisto evropsko rešenje predstavljalo nož u srce NATO-a“.
I Kajtez i Rajić napominju, međutim, da je u ovom trenutku formiranje evropske vojske nerealno. Otuda, smatra Kajtez, Amerika nema osnovanih razloga za strah.
„Evropa nije ideološki jedinstvena, uz to nema ni kohezivnu snagu, koja je izlaskom Velike Britanije i dodatno smanjena, kao ni dovoljno unutrašnjih kapaciteta, tako da mi ovo pre deluje kao pucanj u prazno, nego kao ideja koju je moguće realizovati. To, uostalom, nisu uspeli da sprovedu ni Fransoa Miteran i Helmut Kol, koji su bili mnogo moćniji državnici nego što su to odlazeća Angela Merkel i Emanuel Makron, koji tek treba da pokaže da li je državnik ili tek političar“, naglašava Kajtez.
„Volstrit džurnal“, s druge strane, ukazuje da je London konstantno blokirao planove EU o produbljivanju vojne saradnje, a da će izlazak Velike Britanije iz Unije osloboditi Brisel i omogućiti mu da poveća svoje ambicije u sferi odbrane.
„Mnogi evrofederalisti pomislili su kako će izlaskom Velike Britanije iz Evropske unije taj duh evrofederalizma dobiti na zamahu“, podseća Predrag Rajić. „Ipak, Evropska unija bregzitom gubi i mnogo sopstvenog uticaja, dok istovremeno Poljska postaje Pijemont okupljanja onih evropskih zemalja koje ne žele da budu ni pod ruskim, ali ni pod nemačkim uticajem, a to automatski znači dodatno jačanje američkog uticaja, te je i stoga formiranje evropske vojske nerealno.“
„Otuda Evropa ostaje u vazalskom odnosu prema Sjedinjenim Državama, o kojem svedoči i odluka Vašingtona da se povuče iz Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa s Rusijom, a da o tome nije ni razgovarao sa svojim evropskim ’partnerima‘, iako su upravo oni najugroženiji zbog te odluke“, zaključuje Kajtez.
A da Vašington zaista ne namerava da Evropu prepusti samoj sebi, uključujući tu i formiranje sopstvene vojske, na posredan način potvrđuje i važan podatak iz „Volstrit džurnala“ — američka vojna izdvajanja, direktno namenjena Evropi, sa 789 miliona dolara 2016. godine porasla su na čak 4,77 milijardi dolara ove godine.
