U pozorištu KPGT nedavno je održan multimedijalni spektakl povodom 74 godine od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Od velikog broja učesnika u ovoj predstavi, zapao nam je za oko dečko, nepoznat široj javnosti, sa raskošnim glasovnim mogućnostima.
Sputnjik je sa njim porazgovarao posle nastupa i saznao jednu neobičnu životnu priču.
„U porodici smo uvek pevali kvalitetne pesme, pre svega ruske romanse. Pokojni deda je bio savezni funkcioner, pa se u kući uvek slušala dobra muzika. Baka i deka su počeli svoj radni vek kao učitelji, baba je imala odličan sluh i bila je visoki sopran, jako je lepo pevala. Majka mog najboljeg druga iz detinjstva je Ruskinja iz Habarovska. Proveli smo detinjstvo i dobar deo života zajedno. I tako sam ja, družeći se sa njima, razvio tu ljubav prema Rusiji i uopšte prema kulturi slovenskih naroda“, počeo je svoju priču tridesetogodišnji Miljan Ćorlomanović.
Naš sagovornik je rođen na Belim vodama, gde i danas živi, a tamo je završio nižu muzičku školu, ali i dve godine srednje škole za solo pevanje. Kako kaže, prva pesma koju je naučio i pevao uz svog ujaka koji ga je pratio na gitari, bila je „Stari fijaker“.
„Prva numera sa kojom sam javno nastupio na takmičenju dece osnovnih škola Jugoslavija tada, na festivalu ’Zlatna sirena‘, bila je izvorna narodna ’Dunje ranke‘. Sve je počelo tako što je moja nastavnica muzike došla kod učitelja i rekla: ’Hajde, imam jednog malog koji se izdvaja glasom‘.“
Profesori su se menjali, Miljan je išao na razna takmičenja, a sa deset godina je snimio prvu pesmu „Biću slavan“ u aranžmanu Sanje Ilića i Bode Markovića. S tom pesmom je, prema njegovim rečima, zatvorio festival „Beogradsko proleće“.
Sve je slutilo da će ovaj nesvakidašnji talenat doći do izražaja u svom punom sjaju, ali život ga je primorao da se odrekne onog što najviše voli — pevanja. Bar u profesionalnom smislu.
„Već tri i po godine radim na jednoj čukaričkoj pumpi. To mi je stalno zaposlenje. Međutim, imam i dodatni posao. Kao baštovan održavam vile po Senjaku i Dedinju, i to sam počeo nedavno jer su troškovi i računi veliki. Nažalost, od ove muzike kojom se ja bavim se sve manje živi, kod nas odavno, a i u svetu. Sve se svelo na reklamu. Publika će slušati ono što im se plasira i ono što se u tom trenutku reklamira.“
Na pitanje da li je razmatrao mogućnost da ode iz zemlje i svoj glas unovči u inostranstvu, Miljan je nedvosmislen.
„Razmišljao sam odavno da odem, onda sam to razmišljanje ostavio po strani, jer me je život naterao da brinem o majci kojoj sam staratelj, i morao sam da nađem posao od kojeg ćemo nas dvoje živeti. Ali ta želja je ostala.“
Na kraju razgovora, naš sagovornik je istakao da mu je najveća želja da sa publikom podelim ono najvrednije što je ostalo u pesmi i pevanju uopšte.
„Ne mislim samo na ruske pesme, nego i na našu narodnu muziku, srpsku muziku, jugoslovensku muziku, pesme folklora cele bivše Jugoslavije. To je jako važno da se te pesme svih naših naroda sačuvaju od zaborava, da nikad ne izblede i da ih ne izbriše vreme.“
